Građanski rat ili agresija

Mr Vladimir Todorić Gotovo je sigurno da će se Međunarodni sud pravde pozvati na presudu Haškog tribunala u slučaju Krstić i Blagojević & Jokić i onda ostaje samo pitanje da li je Beograd direktno umešan ili je kriv po osnovu nesprečavanja genocida ili samo neprocesuiranja optuženih. Iako stepen osude za ove akte nije isti, svi oni su predmet tužbenog zahteva BIH. Kako je najverovatnije da će se presuda sigurno odnositi samo na neprocesuiranje optuženih, u tom smislu možda treba tražiti i smisao najave našeg pravnog tima da će se takva presuda smatrati našom pobedom. Ova izjava je eklatantan primer nastavka tradicije da mi naše poraze možemo, snagom volje i interpretacije, pretvoriti u pobedu. Zar je moguće da ćemo nazvati pobedom osudu po kojoj skrivamo najveće zločince u Evropi, dok u recimo Holandiji cela vlada podnese ostavku zato što nije uspela sa svojim skromnim snagama u Bosni spreči događaje u Srebrenici?
Presuda ovog suda će ući u istoriju i, u zavisnosti od njene sadržine, država Srbije može biti prva koja je označena krivom po osnovu Konvencije o prevenciji i kažnjavanju zločina genocida. Ukoliko se to desi, trebaće puno vremena dok ne budemo uspeli da nametnemo neki drugi „brend“. Ovde se radi o odgovornosti jedne državne politike koja se ne može zameniti pričom o potrebi individualizacije zločina. U pitanju je zamena teza jer se radi o zločinima, odnosno njihovom nesprečavanju, iza kojih stoje državni organi i samo država može da ih spreči. Njena odgovornost se ogleda najviše u tome što je dopustila da se akt genocida desi.
Kod nas skoro nije moglo da se čuje ništa drugo osim afirmacije „lukave taktike“ pravnog tima Srbije koji je raspravljao o svemu drugom osim o sadržini spora. To se nije smelo desiti, makar otvaranje takve rasprave značilo i prihvatanje mogućih reparacija, koje uzgred budi rečeno nisu ni ispostavljene u ovom tužbenom zahtevu BIH, niti zbog mogućnosti narušavanja dobrosusedskih odnosa. Osnov za buduće dobrosusedske odnose ne može biti kolektivna amnestija i guranje stvari pod tepih. Nemoguće je da je nebitno reći kako se to zove kada neko pobije hiljade ljudi na osnovu njihove vere i nacionalnosti i ko je za to odgovoran, a samo zato da bismo sutra mogli nesmetano jedni drugima da prodajemo kupus i paradajz. Dok god na ovim prostorima budu paralelno postojale dve ili više interpretacija istorije i dok neki ljudi za jednu naciju budu heroji, a za drugu zločinci, iskrenih dobrosusedskih odnosa neće biti. Zbog toga je i bitno otvoriti raspravu o karakteru rata koji je u BIH odneo preko 200.000 života i izabrati jednu od dve ponuđene opcije: građanski rat ili agresija.
Po prvoj opciji, rat u BIH se desio sam od sebe, a Srbija je imala moralnu dužnost da pomaže svoje sunarodnike što u ljudstvu, što u municiji. Logički gledano, to pravo je onda imala i Hrvatska, a verovatno i ceo muslimanski svet. Ovo gledište se može pobijati po dva osnova. Prvi obuhvata navođenje konkretnih dokaza kako su zvanične oružane formacije SRJ/Srbije prevođene preko noći u paravojne i slate u Bosnu (na primer Škorpioni ili JSO) ili ispostavljanje dokaza o konkretnom karakteru komandnog odnosa između Beograda i Republike Srpske. Drugi način za shvatanje karaktera rata u BIH je posredan i odnosi se na činjenicu o tome ko je zapravo sklapao mir u Dejtonu, tj. ko su bili „gospodari mira i rata“. Da je to bio prost građanski rat između naroda koji žive u Bosni, da li su njihov mir mogli da garantuju predsednici Srbije i Hrvatske? Ukoliko su oni mogli da spreče rat, kako da to nisu mogli da učine ranije? U Bosni se sigurno nije desio samo građanski rat, hteli mi to da priznamo ili ne.
Ipak ne bih želeo da neko shvati da je ovaj tekst samo kritika rada našeg pravnog tima. Oni su bili ostavljeni kao riba na suvom, da svojim pravnim znanjem pokušaju da isprave i prekvalifikuju greške politike svoje države. Naravno da im je bila patriotska dužnost da pokušaju da odbrane svoju zemlju od najgoreg mogućeg žigosanja, ali morali su da ukažu na jedini mogući način odbrane. A ta odbrana sastojala bi se u isporuci Karadžića, Mladića i njihovih saizvršilaca genocida u Srebrenici u Međunarodni tribunal u Hagu. Samo na taj način bi Srbija dosledno ispunila svoje međunarodne obaveze i izbegla minimum osude u presudi Međunarodnog suda pravde, koji će sigurno uslediti. Još uvek postoje teorijski izgledi za poboljšanje našeg položaja pred sudom – ukoliko u ovom kratkom roku dođe do hapšenja Ratka Mladića.