Hitler na našim prostorima

Poslednjih dana u javnosti su pored standardnih tema regiona najviše pažnje pobudili izveštaji o okupljanju takozvanih neonacista u Novom Sadu. Neke je policija uhapsila, neke sud osudio. Neke grupe, na primer iz Poljske i Slovenije, nisu mogle da pređu granicu Srbije.
Grupe mladih sa imenima poput nacionalni stroj i sličnih impresivnih oznaka fenomen su savremenog sveta koji ne treba promatrati samo kao produkt predgradske supkulture, već i kao produkt demokratskog društva slobodne ekonomije, gde se u čuvanju osnovnih ljudskih prava gubi granica dozvoljenog i nedozvoljenog. Naše istorijsko iskustvo sa nacizmom i fašizmom je tragično i duboko u svesti. U vreme socijalističke države u najmlađim godinama života saznali smo praktički sve, uprkos tome da smo živeli u sistemu koji je često koristio slična oružja kao i omraženi totalitarni sistemi. Ali ipak smo mogli da prepoznamo monstrum fašizma i nacizma, koji je baš na ovim prostorijama, od Slovenije pa nadalje hteo pored jevrejskog pitanja konačno završiti i pitanje Južnih Slavena, koji su bili za njih smetnja u širenju njihovog romansko-germanskog prostora. Cena koju smo platili bila je više od milion mrtvih u teroru različitih oblika, od Kragujevca, Jasenovca, različitih ofanziva i međusobnom građanskom ratu…
Onda se rat ponovio devedesetih godina prošlog stoleća… Teško je reći da li su mladi neonacisti na ovim prostorima produkt ovog poslednjeg rata, ali bez sumnje su produkt neznanja o suštini nacifašističkih ideologija kolektivne superiornosti nad drugima, koji ne pripadaju naciji. I produkt tranzicijskih prestrojavanja gde se pogotovo mladi nađu na marginama društva, bez nade da u trci za kapitalom nađu svoje mesto.
Pojave neonacizma u zemljama tranzicije nove su i možda se ogledaju i u sličnim pojavama na Zapadu, od socijalnih skandinavskih država do SAD. Ovo bi moglo značiti da je društvo normalno ako ima i sledbenika fašizma i nacizma. A na sreću nas svih, ipak smo svesni da opasnost takvih ideologija i dalje živi. Ni sto godina nije prošlo od okupljanja takvih grupa u minhenskim pivnicama kada su pivom i vikom propovedali spas nacije i konačnog rešenja od svih smetnji. Sve ostalo nam je poznato i o svemu tome su bar naše generacije vrlo dobro informisane već u osnovnoj školi.
Zato je odbrana demokratskih društava pred sledbenicima ideologije Adolfa Hitlera nužna i opravdana. Jer je zlo, jer je vrlo jasno zločin i prema vlastitom narodu koga se veliča, a druge narode vređa. Između patriotizma i šovinizma vrlo je tanka linija, koju mogu da pređu i deklarisane demokrate i humanisti. Zato su baš njihove reči i dela od bitne važnosti za zdravlje demokratskog društva, pogotovo višenacionalnog.
Plasiranje teza o narodima koji su genocidni i narodima koji su žrtve samo podstiče pojave poput novosadskog okupljanja i stvara neprekidan krug netolerancije, straha, nepoverenja, mržnje, pokušaje kreiranja rešenja, ekskluzivno po meri moje nacije. Teorije konačnih rešenja uvek prouzrokuju zlo. Konačnih rešenja nema. U životu, ako želimo da ga ne potrošimo uzalud, moramo razgovarati, uvažavati, sklapati kompromise, a pre svega promovisati međusobno poštovanje. A to nije samo pitanje političke kulture, već sasvim lični problem svakog pojedinca.