I zatvori su za ljude

Milinko Bujišić Bio sam malo iznenađen kad sam dobio pozivnicu za ispraćaj jednog prijatelja u zatvor. A sad, posle provoda, mogu da kažem da nikad nisam bio na lepšem i bolje organizovanom veselju. Slavlje je organizovano u mesnoj sali, u kojoj su se nekad organizovale svadbe i ispraćaji u vojsku, a sad isključivo služi za ispraćaje u zatvore. Sad se mladi ne žene, a služenje vojske, ako neko u vojsku i ide, toliko je kratko da bi si istovremeno mogao praviti i ispraćaj i doček iz vojske. Ni vašara više nema i jedino gde se čovek može lepo provesti jesu ispraćaji u zatvore. I okupiti se i nešto pametno čuti.
Ovaj ispraćaj bio bi i veći i bolji da je organizovan nekoliko godina ranije. Ali sada mnogi ljudi, iz opravdanih razloga, nisu mogli da prisustvuju. Jedne nisu hteli da puste iz zatvora, drugima je u toku suđenje, treći su u bekstvu, a mnoge pozivnice su se vratile jer danas malo ko, iz bezbednosnih razloga, stanuje na svojoj adresi.
Stigao je veliki broj čestitki i pozdravnih telegrama od njegovih prijatelja i na skupu su javno pročitani. Čestitke su bile samo povod da se kaže nešto više o situaciji u društvu. Uglavnom su svi, obraćajući se slavljeniku, poručivali nadležnima da će i oni, kad dođe vreme, praviti ispraćaje za sebe, ali su napominjali da neće imati ko da im dođe, jer to ničim nisu zaslužili.
Čovek koga smo ispraćali je jedan izvanredan intelektualac, duša od čoveka. Radio je mnoge važne državne poslove i nigde i nikome se kao čestit i pošten nije zamerio. Kažu da je žrtva društvene akcije privođenja pravdi. A danas, kad svi u uvoj zemlji imamo, po raznim osnovama, i kao učesnici i kao saučesnici, na desetine godina zarađene robije, samo je pitanje koga će, a koga neće da uhapse u kampanji.
Slavljenik je dobio petnaest godina za ono što je činio ljudima. Ako je cena za neku uslugu koštala na zdravom tržištu deset hiljada evra (zvanična valuta za tu vrstu usloga su evro, dolari, dinari i druge valute ne smatraju se u tom prometu konvertibilnim) kod njega su te usluge koštale upola manje. Uvek je imao puno razumevanja za narod, njegovu muku i njegovo siromaštvo, i stalno je govorio da narodu treba uzeti pare, ali treba mu ostaviti dušu.
Nabrajalo se koliko je ljudi, zahvaljujući slavljeniku, steklo diplome za razne struke, koliko je njih otišlo u prevremene penzije, koliko je državljanstava izdao, od koliko je siromaha napravio biznismene…
Porodica, koja je svakog gosta dočekala i ispratila, kaže da je ponosna na slavljenika, jer ju je danonoćnim radom učinio srećnom i bogatom i ostavio joj toliko da ni potomci ne moraju da rade. Zakljinju se da će učiniti sve da mu i u zatvoru bude lepo i da neće pitati koliko to košta. Bar toliko lepo, koliko će će i njima biti lepo izvan zatvora. (Pojam „sloboda“ ne koriste jer je vrlo sporan i više niko ne zna njegovo pravo značenje.) Još kažu da je osuđenik uvek bio veliki patriota i heroj i da nije hteo da beži već je, nakon izrečene presude, dobrovoljno pristao da ide u zatvor. Kažu da on sud i presudu ne priznaje, ali da zatvor kao instituciju visoko ceni, jer su zatvore izgradili naši radni ljudi i građani od svog novca.
Svašta se moglo čuti na tom slavlju. Jedan stariji čovek, videvši da sam i ja pošten, pričao mi je da u ovoj zemlji nema krivih, da niko ni za šta nije kriv i da baš zbog opšteg poštenja koje je već dugo na snazi moraju da hapse poštene ljude, jer ne možemo ličiti na ozbiljnu državu ako nema hapšenja, presuda i zatvora. Da nije zatvora, ne bi bilo ni države, tvrdi on, a snaga jedne države i njene vlasti meri se po tome koliko ljudi ima u zatvoru. Zatvori su uvek bili i biće samo za ljude, a za stoku su štale i torovi, kaže moj sagovornik.
Svi na ispraćaju pričaju da su šume, gudure i pećine pune ljudi koji beže od naših i međunarodnih zakona. Ovdašnji šumar je, navodno, prijavio da u njegovom rejonu neka diverzantska jedinica izvodi vežbu i da su pucali i u njega. Tek kasnije je saznao da su to mnogo opasniji ljudi, koji se svega plaše jer su pobegli od današnje pravde i ne veruju nikome, pa čak ni jedan drugom. Neki lovac priča da zamalo nije ubio jednog krupnog biznismena koji je u bekstvu, jer mu se učinilo da je medved. Sreća te je biznismen imao čime da otkupi svoju glavu.
Domaćin je ispričao da je skoro u svojoj štali zatekao babu kako spava. Uplašena i sanjiva, rekla je da je u bekstvu sa svom svojom pokretnom i nepokretnom imovinom koju je ponela u zavežljaju marame. Čula je, kaže, da i babe vode kad devojaka nema i plaši se da je ne uhapse, jer ona ne bi mogla na sudu da objasni od čega živi kad nema nikakvih primanja, a zna da najviše kazne dobijaju oni koji nemaju ništa i nisu krivi ni za šta. Čim ni za šta nisi kriv, onda si kriv za sve, kaže baba.
Muzika je maestralno odradila svoj posao. Hvale se da nigde nisu bolje finansijski prošli. Bilo bi i više pevača ali mnogi nisu mogli da dođu jer je na pomolu obračun sa estradnom mafijom, pa se pakuju.