Il Prinćipe i principi

Aleksej Kišjuhas Jedna jezička sličnost originalnog naziva s razlogom slavljenog dela „Vladalac“ Nikola Makijavelija, „Il Prinćipe“, sa „principima“ koji određuju (ne)formiranje Vlade Srbije – kao da je nešto više od etimologije. Makijavelijevo delo jedna je briljantna i britka politikološka studija napisana davne 1513. godine. U suštini, „Prinćipe“ predstavlja jedan ulagujući savetnik, jedan lucidan i onespokojavajuće istinit „uradi sam“ priručnik o tome kako sačuvati tron ili fotelju. Sva je prilika da „principi“ koje su srbijanski partijski lideri i glasnogovornici ispaljivali pod nos javnosti i jedni drugima – imaju isti makijavelistički cilj.
Razgovor o pet opštih principa i, još značajnije, njihovoj operacionalizaciji i konkretizaciji zapravo je dobra priča. Ideja da se valja unapred dogovoriti oko nekih važnih društvenih pitanja, liste prioriteta i redosleda poteza, dobra je ideja. Jer, potom zaista postaje irelevantno ko će i personalno „izvoditi radove“. Nažalost, stvar nije takva. Zašto? Jer vodeći pregovarači, DS i DSS, zapravo imaju podosta različite stavove o većini navodno dogovorenih principa. Što idejno, što izvedbeno. I upravo zbog ove razlike najvažniji principi postaju oni o podeli vlasti. Jer, rad na principima (politiku) onog drugoga, onaj prvi vidi kao pogrešan – i obrnuto. Otuda je od krucijalne važnosti da „naši“ vode politiku tu-i-tu, odnosno da se foteljaši.
Dakle, umesto sinonimisanja načelnih i deklarativnih stavova DS i DSS o „principima“, odnosno o najznačajnijim pitanjima srbijanskog društva, valjalo bi usmeriti pogled na njihove realne razlike. O saradnji sa Tribunalom u Hagu, o evroatlantskim integracijama, pa i o Kosovu (tri od pet principa!) DS i DSS imaju divergentne, ako ne i suprotstavljene stavove. A princip hvatanja u koštac sa kriminalom i korupcijom najčešće znači hvatanje onog drugog. Stoga, vezivanje i koalicioni snošaj ovih partija pre je nakaradan nego prirođen. I, ovoga su svesni i stranački vrhovi i verniji birači. Loš su par, najblaže rečeno. Govore različitim jezicima, veza im je „na daljinu“, ne veruju jedno drugome, on voli fudbal a ona operu, on ratne a ona ljubavne filmove. Plus, manji prgavi partner ume i da mlatne nešto veću i deblju devojku koja sve to otćuti i trpi. Otud je potrebno nešto poput predbračnog ugovora o podeli miksera i tostera ako stvari krenu po zlu i stignu do hvatanja za gušu.
Umesto insistiranja na lažnim sličnostima, treba(lo je) drugačije. Kao stranka koja sada sama dobija zavidnu podršku birača, Demokratska stranka se imala ponašati drugačije nego proteklih godina. Bez mnogo foliranja, fraziranja i pompeznih okupljanja, imala je postupiti agresivnije, uslovljavajuće i manje beskičmeno. Dakle, DSS-u i G17 Plusu mandatarski ponuditi fotelje u Vladi, i to proporcionalno osvojenim glasovima, uz pojedine dodatne odobrovoljavajuće darove (poput lovarnih upravnoodbornikovanja) i nešto manevarskog „dogovorićemo se“ prostora. Krivica za eventualno odbijanje jedne (percipirano) fer ponude glasovno-vodeće partije time bi spala na odbijače.
Istinit je komentar prema kojem, kada više glasova uzme DSS, ona daje i mandatara, a kada više glasova uzme DS, onda se principijelno pregovara. Samo, krivicu za ovo snosi DS i njena loša strategija. Zbog strategije višegodišnje pomirljivosti prema DSS, a ne zbog strategije tokom višenedeljnih pregovora, DS gubi mesto mandatara. Jer, iako je DSS ta koja priča o sabornosti i jednoj Srbiji, kao da je DS ta koja i živi tu priču. Nije posredi kohabitacija, već implicitni pakt o nenapadanju koji se, kako praksa vrišti, asimetrično (ne) poštuje. A u ovako odsudnom trenutku, kompromisi zapravo ne vode nikuda – osim u Ustav koji Srbiju čini državom Srba. Sabornost i složnost tokom koje se moderne ideje i vrednosti kompromisno gube pogubna je po slabonapredujuće srbijansko društvo. Kompromis zbog viših ciljeva neretko se otkriva kao podvala. Poput seksa u ime nevinosti ili ishrane svinjetinom u ime vegetarijanstva.
U jedinoj zemlji blokiranih pregovora sa EU i u deinstitucionalizovanom društvu, na (zlo)delu je tehnička mutljavina. I žonglira se džoker-rečima da bi se nove-stare pozicije ušićarile. Zato principi nisu ideje koje demonstriraju vrednosne sličnosti, jedinstvo, homogenost i poverenje, već su upravo suprotno. Jedna zgodna reč i tehnika za očuvanje/osvajanje što većeg komada vlasti u kontekstu uzajamnog nepoverenja i divergentnosti vodećih pregovarača. Stoga, mrdnuti se iz fotelje i promeniti kanal kada su u daljinskom baterije utanjile – pokazuje se kao osobito teška aktivnost.