Ime poznato policiji

Milinko Bujišić Na adresu ove rubrike stiglo je pismo čitaoca koji je izneo niz primedbi na pisanje ovog autora o falsifikovanim diplomama i priču o svoj sudbini koja ga je zadesila. Pismo objavljujemo u celini.
„Dragi nepoznati prijatelju, pročitao sam sve Vaše tekstove vezane za redovno stanje na našim pojedinim fakultetima i vidim da niste baš najbolje upućeni u intelektualno tržište. Na osnovu vašeg poznavanja ove aktualne problematike može se zaključiti da vi nemate ni originalnu diplomu, a kamoli falsifikovanu i da, samim tim, nemate moralno pravo da izlazite na teren koji ne poznajete.
I zbog vas i zbog vaših čitalaca, ja ću vam ispričati svoj slučaj i svoje muke kroz koje sam prošao nakon sticanja diplome. Moja diploma bila je majstorski falsifikovana i izgledala je po svemu ubedljivija od bilo koje originalne. Ali, u opštoj hajci na naše najbolje kadrove zakačiše i mene, onako s reda. Što se kaže – uz suvo gori i sirovo. Hapšen sam spektakularno uz prisustvo televizijskih kamera. Iako sam ranije hapšen više puta za sasvim druge stvari, ovo je bilo baš žestoko hapšenje, sa puno ljubavi nadležnih organa prema poslu koji rade. Držali su me u četrdesetosmočasovnom policijskom pritvoru nekoliko meseci.
I od strane policajaca, i od strane upravnika zatvora imao sam svakodnevna predavanja o šteti koju sam svojim postupkom naneo aktuelnoj vlasti, koja se svom snagom zalaže za lepo vladanje državom i poštovanje pojedinih pozitivnih zakona, a naročito ustavnih odredbi. Po njima, sve što se loše desi u državi opozicija knjiži na konto vlasti.
Na mom suđenju predsednik sudskog veća bio je toliko nemilosrdan prema meni da je nakon dugog izlaganja u kome je govorio o mom neshvatljivom postupku u jednom momentu ustao i udario mi nekoliko šamara. Ni tužilac nije uspeo da me odbrani od fizičkog napada. Da ga moj advokat, koji se ceo život posvetio boksu, nije poslao na pod da briše prašinu, danas ne bih pisao ovo pismo. I na kraju, dobio sam četrdeset godina zatvora uz žaljenje sudije što je ukinuta smrtna kazna jer bi, navodno, presuda bila malo pravednija iako ni ona ne bi bila adekvatna učinjenom delu. Ali, šta da radi kad su nam zakoni takvi kakvi jesu, kaže sudija. Presuda je preinačena na višoj instanci uz veliko smanjenje kazne.
Sad, verovali ili ne, u istoj zatvorskoj jedinici nalazimo se svi zajedno – i profesori koji su mi dali diplomu i oni koji su me hapsili i upravnik zatvora i tužilac i advokat i sudija – i svi zbog istog krivičnog dela, zbog falsifikovanja diploma. Svi smo dobili različite kazne za ista krivična dela, tako da očekujemo da nam se uskoro pridruži još naših kolega.
Svi oni koji sa mnom izdržavaju zatvorske sankcije napadaju mene da sam ja kriv za sve, jer je sve od mene počelo. Da nisam falsifikovao svoju diplomu i da nisu morali da me hapse i sude, tvrde da oni nikada ne bi bili otkriveni.
Inače, ovde u zatvoru lepo se družimo u slobodnom vremenu, kao da smo oduvek bili prijatelji, a ne ljudi koji su jedni druge hapsili, tukli, sudili i presuđivali. I svi smo ovde isti jednako kao što smo bili pre izbijanja skandala zvanog »Diplome«.
Duboko smo uvereni da je pitanje dana kada će nas sve osloboditi, kada će nam se vlast izviniti i nadoknaditi materijalnu štetu i štetu za naneseni duševni bol i kada ćemo se svi vratiti na svoja radna mesta. Jer, pokazaće se da smo mi mnogo bolje radili svoj posao, odnosno da su naše falsifikovane diplome, kao i ogromno znanje i iskustvo koji stoje iza njih, mnogo validniji od onih koji su, tobože, studirali i teško došli do diploma. Ko bi od nas bio toliko lud da falsifikuje diplomu, a da ne misli da zna da radi svoj posao?
A ti, koji imaju takozvane originale i koji su do njih došli mukotrpnim danonoćnim radom, ti više nisu za rad. Oni su tokom studiranja toliko potrošeni da su zreli za penzije.“