Međutim, dosadašnje iskustvo nam daje i osnova za bojazan da će se malo pomalo pod naslagom dana priča jednostavno utihnuti. No, nadajmo se da ipak neće biti tako. Utisak je da se čak i ova tema često koristi u populističke svrhe i da nema ozbiljnijih i dubljih razgovora i analiza. A dublje analize i razgovori bi podrazumevali pokušaj da se odgovori na pitanje šta je to što je omogućilo da se pojavi toliki stepen sistemske korupcije? Da li se u Srbiji isplati tj. da li je jeftinije delovati ilegalno i mimo zakona nego legalno?

A politički i institucionalni sistem Srbije jeste takav da omogućava i otvara širok prostor za sistemsku korupciju. Evo i zašto.

U Srbiji postoji nekoliko krupnih veleposednika ili tajkuna koji čine veliku deo domaće ekonomije. Oni imaju monopolsku poziciju i u interesu im je da je sačuvaju. Politička elita nastoji da sačuva i uveća svoju moć. Ako se imaju na umu neke karakteristike političkog sistema Srbije (na primer: tzv. partokratiju i doskora sistem vezanih mandata), moć političara ne zavisi toliko od volje i podrške građana (sem na izborima, što je relativno retko) koliko od podrške velikih posednika. Stoga se političkoj eliti isplati da zastupa njihove interese. S druge strane, partijski i izborni sistem u Srbiji omogućuje laku kontrolu političara. Naime, većina partija u Srbiji su prilično autoritarne organizacije. To su stranke u kojima glavnu reč imaju partijske vođe i njihov najbliži krug saradnika. Pored toga te iste stranke su vlasnici javnih službi, političkih pozicija i donedavno mandata. To znači da političar koji obavlja javnu funkciju u ime svoje stranke može da bude smenjen ukoliko uradi nešto protivno stranačkom interesu.

Ovakva situacija pogoduje najbogatijima iz privatne sfere. Usled tranzicije i slabe pravne države, neki od njih su svoja ogromna bogatstva stekli u procesu privatizacije, koji se opet odvijao pod kontrolom političke elite. Pored toga, dalje bogaćenje i jačanje je intenzivno u slučaju posedovanja monopolske pozicije na tržištu. Upravo ovakve pozicije mogu da obezbede političari donošenjem odgovarajućih odluka. Stoga se biznismenu više isplati da deo novca preusmeri na neke od političara i tako sačuva svoju monopolsku poziciju nego da dozvoli konkurentnost.

Najveći problem nije taj što se njemu isplati da uloži novac u političare (da korumpira), već što politički sistem omogućava taj proces. Budući da politička volja zavisi od nekoliko ključnih ljudi, koji se lako mogu identifikovati, veleposednik će to lako učiniti i stupiti u kontakt s njima. Međutim, u slučaju disperziranosti moći i velikog broja ljudi koji raspolažu segmentom moći ovaj proces je daleko teže izvesti. Da su ove pretpostavke osnovane svedoči i netransparentnost stranačkih budžeta. I pored obaveze stranaka da dostave javnosti na uvid svoje račune i količinu novca kojom raspolažu, ovo se veoma teško sprovodi i političke stranke u Srbiji uglavnom nerado ovo čine.

Na drugoj strani se nalaze građani koji svoj demokratski kapacitet iskorišćavaju praktično samo na dan izbora. Veoma oslabljena srednja klasa, nizak životni standard, apatija usled zbivanja proteklih godina učinili su građane inertnim. Pri tome centralizacija donošenja odluka, daljina glavnog grada i nedostupnost ljudi u vrhu vlasti čini uticaj građana na donošenje odluka još manjim. Konačno i treći element – niska politička svest, kultura i mentalitet građana da uvek očekuju da probleme reši neko drugi a bez njihovog angažmana – takođe utiče na slab uticaj građana na donošenje odluka vlasti.

Poreski sistem u Srbiji favorizuje bogatije, tako da oni proporcionalno gledano plaćaju manje namete. Solidan deo ovog novca koji se sliva u republički budžet pokriva troškove rada javnih preduzeća i drugih organizacija koje opet kontrolišu stranke preko svojih odbora i direktora. Rad velikih javnih preduzeća takođe je netransparentan, naročito njihovi prihodi i rashodi, tako da postoje osnovane pretpostavke da preko njih stranke ili vrlo verovatno samo pojedinci iz stranaka različitim mehanizmima prelivaju deo novca iz budžeta na svoje stranačke odnosno privatne račune. Na taj način politička elita, pored saradnje sa velikim ekonomskim igračima, uvećava svoje finansijske resurse, a time i svoju moć.

U ovakvom sistemu najviše strada većina građana, dok se samo jedan veoma mali broj ljudi enormno bogati. To dovodi do krize države i tenzija u društvu. Zato je reforma ovako postavljenog sistema i preraspodela moći, horizontalna i vertikalna, jedan od neminovnih procesa u daljem razvoju i demokratičnosti Srbije. Neshvatanje ovih relacija može dovesti Srbiju do potpune anomije – osiromašenja građana. To sa sobom povlači ekstremne stavove, manjine se pored nezadovoljstva životnim standardom više homogenizuju i počinju da zahtevaju samostalnost ili priključenje uspelijim državama, a vlast u nastojanju da reši ove probleme počinje sve više da upotrebljava silu, da uskraćuje prava, čime postepeno tone u autoritarizam. Pored već odavno postojećih negativnih trendova u mnogim oblastima (demografija, broj mladih, stanje privrede, obrazovanje…), sa onima koji će se nastaviti ukoliko ne dođe do institucionalnih i organizacionih promena, može se zaključiti da Srbiji preti institucionalni i sistemski kolaps i gubitak razvojnih i demokratskih potencijala.

Stoga, jedan od neophodnih reformskih procesa u našoj državi mora da bude disperzija političke moći na veći broj ljudi odnosno institucija. Još je pre mnogo vekova u političkoj teoriji (a danas to piše u svakom udžbeniku politikologije) ustanovljeno da je opasno po zajednicu kada se velika moć koncentriše na malom prostoru i kod malog broja ljudi. Jedan od efektivnih načina da se ovaj proces izvrši jeste i decentralizacija politike u Srbiji. Zbog toga ovaj proces ne treba posmatrati samo u pukom povećanju nadležnosti opština i gradova, već pre svega kao reformski proces koji doprinosi fundamentalnim vrednostima jedne zajednice, a to je razvoj demokratskih i razvojnih potencijala jedne države.

Autor je urednik portala spolu.rs i docent na Fakultetu za evropske pravno-političke studije