Istina doprinosi otrežnjenju

Milan Karagaća Nesporno je da je Vili Brant mnogo veći državnik od Tuđmana, Izetbegovića, Silajdžića, Tačija, Čekua i drugih, pa i svih njih zajedno. Predsednik Srbije Boris Tadić uradio je nešto slično što i Vili Brant, a što niko od navedenih nije. Tadićevo izvinjenje u Zagrebu je odgovoran državnički i istorijski čin, koji bi morali da slede i ostali lideri bivših republika i tako pokažu istinsku opredeljenost za konačnu debalkanizaciji Balkana. Značaj ovog gesta je mnogostruk. Definitivno je izbijen svaki argument onima koji su uporno optuživali ceo srpski narod za sve što se dešavalo na ovim prostorima. Srbija je time ostvarila ogromnu prednost i pokazala da je lider mira i pomirenja na Balkanu. To objektivno jača poziciju Srbije, posebno u pogledu zalaganja za bolji položaj Srba u Hrvatskoj i BIH. Naša zemlja sada sa mnogo više kredibiliteta može da traži izvinjenje od drugih i osudu zločina nad srpskim narodom. Zato su nerazumljivi žestoki napadi nekih stranaka, pojedinaca i javnih ličnosti na predsednika Tadića. Razumnije bi bilo nakon njegovog izvinjenja odlučnije tražiti od Hrvatske i BIH da se izvine za zločine nad Srbima, da sve ratne zločince primerno kazne i da Srbima obezbede sigurnost, povratak i sva imovinska i građanska prava.
Postupak predsednika Tadića je civilizacijski čin koji nije baš imanentan ni prijemčiv balkanskom mentalitetu i našem srpskom inatu. Balkan je odavno sinonim uglavnom za ružne stvari: primitivizam, zaostalost, etničku i religioznu netoleranciju, nestabilne države, konflikte, nacionalizam i šovinizam, mitologizaciju, falsifikovanje i predoziranje istorije, stalno vraćanje u prošlost umesto okretanja budućnosti, ali i siromaštvo, ekonomsku zaostalost, sporu demokratizaciju, nezakonje i kriminal svake vrste. Jednom reči, balkanska krčma u kojoj svi čekaju da se ugasi svetlo i počne razračunavanje, jer svako je svakome kriv i dužan. Istovremeno, jedino što besprekorno funkcioniše je organizovani kriminal koji ne poznaje granice niti mu smetaju verske, nacionalne i istorijske razlike.
Zbog svega toga, Balkan je bio, i još uvek jeste, bure baruta, a pravo je pitanje kako ga konačno pretvoriti u oazu mira, saradnje i prosperiteta. Svi su različito tumačili i tumače stanje, a radi se o tome da treba konačno nešto raditi – da ga treba promeniti, imajući u vidu pre svega prostor bivše SFRJ.
Da bi taj proces ozbiljno započeo, neophodan je minimalni konsenzus svih strana i morao bi obuhvatiti sledeće korake: istina – otrežnjenje – izvinjenje – pomirenje.
Prećutkivanje i skrivanje istine je neodgovorno prema narodu i istoriji i duboko nemoralno prema žrtvama. Istina je da je na Balkanu od dolaska Slovena bilo najviše sukoba između vlastele istog naroda oko vlasti i teritorije (vlast je uzimana tako što brat otme od brata, otac od sina i obratno), a bilo je saradnje i zajedničkih vojnih akcija slovenskih i drugih naroda. Između Srba i Hrvata nije bilo ozbiljnijih sukoba sve do XX veka.
Da je posle Drugog svetskog rata saopštena puna istina o ustaškim zločinima nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Sremu, da se oko toga jasno odredilo rukovodstvo Jugoslavije i posebno Hrvatske, uključujući i izvinjenje, verovatno ne bi došlo do ponavljanja istih, a možda ni takvog raspada SFRJ. Zato sada treba reći punu istinu o događajima i žrtvama na svim stranama na prostoru bivše SFRJ i sprečiti manipulacije. Ovo je posebno važno za BIH jer se još uvek manipuliše podacima.
Puna istina pomaže otrežnjenju i shvatanju da je na svim stranama narod najveći gubitnik i da treba sve činiti da se to ne ponovi. Logično, posle toga sledi izvinjenje svih i pijetet prema žrtvama. Samo tako može doći do trajnog pomirenja, a onda i solidarnog rešavanja nemalih problema žrtava, izbeglih i prognanih. Naravno, sve to zahteva mnogo veću odgovornost političkih elita, istoričara, verskih zajednica i, posebno, medija. I dalje će na svim stranama biti onih koji će na žrtvama praviti svoju političku promociju, onih koji su sve i započeli i koji ne prihvataju pomirenjem. Isto tako, ima puno onih koji su pretrpeli strahote, zločine i gubitke najbližih i ne mogu lako zaboraviti ni oprostiti. Upravo zbog njih, ne treba medijski raspirivati mržnju i dirati u njihove rane.
Kažu da nije glup onaj ko napravi glupost nego onaj ko je ponavlja, što se može primeniti i na istoriju i njeno ponavljanje. Sve nacionalne elite regiona zaklinju se u Evropu i njene vrednosti, pre svega mir, toleranciju i blagostanje.Treba ih, međutim, podsetiti da Evropa ne živi u miru i toleranciji zato što su, na primer, Nemci, Francuzi, Skandinavci i ostali zaboravili svoju istoriju ili je nemaju, već upravo zato što su dovoljno pametni i razumni da ne dozvole da je ponavljaju. Upravo zato su istina, otrežnjenje, pomirenje i izvinjenje osnova da se na Balkanu ne ponavlja istorija već gradi budućnost.