Neki bi zlobnici mogli reći da ako je Gorbačov nagrađen Nobelovom nagradom za miran raspad SSSR-a, zašto ne bi i Dačić dobio to priznanje za „normalizaciju odnosa Beograda i Prištine“. Zaista su pregovori o Kosovu koje je započela prethodna vlada, a dovršila ova, od izuzetnog značaja za Brisel i Vašington. Kada god bi neki od moćnih ili uticajnih stranaca dolazio na ove prostore, njegova poseta se svodila na pitanje „Šta će biti sa Kosovom“ ili „kada ćete normalizovati odnose sa Prištinom“. Veliki pritisci su se vršili na sve srpske vlade da prihvati „realnost“ da albansko Kosovo funkcioniše kao nezavisna teritorija. Postepeno su ti pritisci donosili plodove da bi na kraju došao i Briselski sporazum, koji su potpisala „dva premijera“. Iz svega ovoga vidimo da Kosovo i Briselski sporazum nisu sitnica ni za Brisel ni za Vašington, te da za rešavanje tog pitanja (naravno po njihovom) ne bi žalili ni Nobelovu nagradu za mir.

Sad zamislimo da Dačić i Tači (a možda i Eštonova) dobiju ovu globalno prestižnu nagradu, kakve to efekte može imati na unutrašnju političku scenu? Neko bi mogao pomisliti da bi to za Dačića moglo biti i štetno jer dobija priznanje zajedno sa ozloglašenim OVK komandantom koji je okrvario ruke u borbi sa Srbima i to za sporazum u Briselu koji mnogi doživljavaju kao nacionalnu sramotu, predaju Kosova i guranje tamošnjih Srba u ruke prištinskih vlasti. Verovatno bi neki krugovi koji zagovaraju bojkot izbora na Kosovu (koji Srbe može da košta i vlasti u severnoj Mitrovici) na tome insistirali i to bi imalo određene posledice u delu biračkog tela koje bi mogli da nazovemo „tvrđim patriotama“. No to nikako nije većinsko biračko telo, već jedan manji deo koji doduše ima određeni uticaj i na umerenije birače. Oni su da tako kažemo i presudili izbore i doneli pobedu Nikoliću nad Tadićem.

No ipak ne treba precenjivati značaj i domet eventualne kampanje kojom bi se Dačić negativno etiketirao jer Nobela dobija (pod uslovom da ga dobije) zajedno sa Tačijem. Većina građana, naročito urbanog stanovništva bi to ipak doživelo pozitivno jer to jeste izvikana globalna nagrada koja nema konkurenciju. Nekima bi to jednostavno bilo priznanje Dačiću za njegovu politiku, drugima bi to bilo priznanje Srbiji jer je „popustila“ oko Kosova i znak da smo konačno normalizovali odnose sa Zapadom. Mediji bi naravno podržali i negovali tu čisto pozitivnu percepciju dobijene nagrade, a glasovi sa patriotske margine bi bili predstavljeni kao izraz ljubomore i kritizerske mrzovolje.

Druga politička posledica je da bi Dačić ojačao svoju poziciju na spoljnjem i unutrašnjem planu i sa njim bi kao realnom političkom snagom morali računati i dva druga ključna igrača na političkoj sceni – Vučić i Nikolić. Neko paranoičan bi mogao to da objasni i namerom moćnih stranaca da u zemlji stvore izbalansiran trijumvirat, pre svega sa ciljem da se malo ograniči ambiciozni Vučić, koji je na čelu stranke koja ima plebiscitarnu podršku za borbu protiv korupcije i modernizaciju od koje bi boljitak osetili i obični ljudi. Na taj način bi se dodelom Nobelove nagrade za mir Dačiću osiguralo da on ostane značajan politički igrač koji je potpisnik i garant sporazuma iz Brisela. To sve može da se objasni i (neo)feudalnom logikom po kojoj je Dačić dobio lično vazalnu obavezu da odradi Briselski sporazum i da je personalni garant istog. Zbog toga, a i zbog poruke da oni koji pokazuju kooperativnost imaju političku budućnost Dačić u njihovim očima predstavlja ozbiljnog kandidata za globalni „orden Nobelovog reda“ koji opet njemu donosi i prestiž i neku vrstu zaštite.