Izborna volja građana

Borka Pavićević Ima li nade, pitaju građanke i građani. U radnji, u autobusu, na pijaci… Mali ulični prizor: sastali se ljudi ispred samoposluge pa pričaju, ali se ipak osvrću da vide sluša li ih neko, gleda li ih neko. Eno, tamo stoji jedan od uniformisanih, u odelu, bodigard svemoćnog kupca svih samoposluga i svih života, i svih površina. „Nemojte mi se obraćati“, kaže kasirka koju znam dvadeset godina, naređeno mi je da ne razgovaram sa građanima“. „Građani i građanke, „volja građana Srbije“, „izborna volja građana“, dok svi građani ne dobiju vrtoglavicu, temperaturu i nesavladivo gađenje prema toj sintagmi koja se vuče, izbljuvava, tegli za uši, vuče za nos i izgovara, izgovara sa svih strana. Iskreno, moglo bi se to nazvati kurvanjem, i znam da nije pristojno i nije tolerantno, a nije ni ukusno izgovarati, a još manje napisati tako šta, jer ona nastavnica koja je to radila za pare mnogo je čestitija od čitave prosvetne hijerarhije koja je nad njom, i nad nama. I ne samo prosvetne.
Pa, nade uvek ima. Tako se kaže, kao što se na pitanje „Kako ste“, odgovara „Ide nekako“, a pusta je nada i da će nešto od izgovorenog ili napisanog dovesti do promene u stvarnosti. Jer se, prosto, određene stvari ne rade, ne rade se po Bibliji, ne rade se ni po Darvinu, ni po darvinizmu, ni po kreacionizmu, uopšte se ne rade. I ne može se više ni slušati, ni gledati u punom smislu ostvareni sadržaj izreke „Tako mi je naređeno“, „Šta ja tu mogu“, „Pojedinac tu ne može ništa“. Inspekcija ne može ništa, predsednik opštine ne može ništa, niko ne može ništa, javite se, javićemo se. I tako se vrtite na parčetu zemlje koje je do juče bilo takozvana zelena površina, a sada su ga mašine Gemaksa utabale, sve uvodeći grejanje, e ne bi li to parče zemlje postalo parking. Pa mu to dođe kao običajno pravo, tako se danas radi.
„Pa ja moram negde da stanem“, kaže uvređena građanka na primedbu da to nije mesto za parkiranje, za pišanje, za vršenje velike nužde, za bacanje smeća, jer ko se uopšte usuđuje da omete nekoga ko hoće baš tu da stane, jer on mora da stane, on mora da se parkira, on mora negde da ostavi svoj automobil, to je istorijski imperativ, da stane najbliže što može objektu ili subjektu, pa makar to bio i krevet drugoga građanina, on mora stati, izneti sve što mu treba, namestiti se, odelo popraviti i krenuti sve vrteći ključeve i mobilni telefon.
A šta će nesrećni demokratski predsednik kada njemu prete radikali. Pa bi bilo dobro da građani koji ipak misle da nešto nije u redu sa eksproprijacijom svega živog, a i mrtvog, nekako pomognu, pa da oni sklone te neprijatnosti za predsednika. Eto, mogu oni da razoružaju „Jedinicu“ i da sklone one moćnije od oficijelnih vlasti, pa da funkcije budu nešto prijatnije. Teško da ćete naići na nekoga ko vam, u slučaju krajnje nužde – jer oni što imaju „izbornu volju građana“, obraćaju se institucijama od opštine do bolnice, samo u slučajevima krajnje nužde – na nekoga ko se neće požaliti kako mu je teško da vrši vlast, kako je onemogućen, ucenjen, kako se tu ništa ne može, kako to nije njegova volja…
Pod naslovom „Od aprila snimanje ispita“ u ovim novinama objavljena je izjava ministra prosvete: „Pre dva meseca sam dobio službenu najavu da se nešto dešava, ali sam morao da ćutim“. Reč je, naravno, o Kragujevcu, o onom čuvenom kadru, prikazanom milion puta, u kome ona ženska trpa to što trpa u tašnu. Kada sam prethodne večeri čula tu izjavu, uz dodatak da je on „deo tima“ i „deo mehanizma“, pa zašto bi onda bio taj koji će podneti ostavku kada mu je rečeno da ćuti“, teško mi je bilo da poverujem. U takvim trenucima građanin sa „izbornom voljom“ prosto ustane ispred ekrana. Na primer, „Profesor krivičnog prava primao mito“. Krivičnog prava. To je otprilike ovako: Branko Cvejić, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, isprebijao sve glumce, a potom zapalio pozorište. Ili, Marko Bumbaširević, mikrohirurg, zašio šake umesto stopala.
Prvo, možemo li saznati ko je to naredio ministru prosvete da ćuti. Štaviše, „izborna volja građana“, ima pravo da zna ko je naredio da ćuti. Ili „izborna volja građana“ zahteva da to zna, ili „izborna volja građana“ ne može više to da trpi. Drugo, zna li ministar, a i oni u mehanizmu, da je ministar politička funkcija, da nije sopstveni sekretar, i da ima „izbornu volju građanina i političara“. I ima li iko svesti da onda takvi više ne mogu da sednu i da se dogovaraju. Da nešto nije u redu. Sa takvim obrazloženjem neustajanja i neodlaska. I da to ima veze sa svakim prethodnim zločinom svake vrste, i da je i u tome suštine nužnosti da se donese deklaracija o genocidu u Srebrenici, i da „izborna volja građana“, kako bi se otvorila mogućnost za kulturu žaljenja i za kulturu odgovornosti, mora znati ko, kako i zašto je ubio premijera. To se mora ispoljiti, javno inaugurirati, bez obzira što „izborna volja građana“, naslućuje ili zna. Zato postoji sud, da uspostavi pravdu, da konsoliduje društvo, da prestanemo da slušamo da je neko postupao „samo po zakonu, i po naređenju.“