Izborne reklame – kao za dobar sapun!

Gordana Logar Ne postoje izbori, čak ni u jednopartijskim ili navodno višepartijskim sistemima, bez parola, ali njihov efekat je sasvim suprotan kad se opet u stilu novih slogana još nakače i obećanja kako će „s nama biti bolje“. Spin-majstorima i stručnjacima za propagandu ne bi trebalo zameriti što vodeću parolu smisle i ponude, jer je stranka ta koja je prihvati, ali ima i pravo da je nekakvim činjenicama – osim opštim mestima – obogati.
To da je izborna parola „Kosovo je Srbija“ za DSS i NS se moglo i očekivati iako je stvarnost drukčija, ali ako je to njihov ostvarljiv cilj za naredne četiri godine ako se dokopaju vlasti, pa je još i ostvare – svaka čast. Pogotovo ako u takav ishod stvarno neko veruje, jer bi to, na primer, podrazumevalo da svi Albanci danas na vlasti negde nestanu, a svih tridesetak zemalja sveta plus nekih novih odrekne se da su priznali kosovsku nezavisnost. Ono što se obično ovde ne govori jeste da i sada sve one tu nezavisnost opisuju kao „kontrolisanu“ ili „nadgledanu“ od stalno prisutnih raznih međunarodnih institucija, od civilnih do vojnih. Posle ostvarenja parole „Kosovo je Srbija“ one bi se morale povući. Kosovo bi tada kao nekad (1912. na primer, a ne kao 1999. po Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1244) opet bilo neprikosnoveno, međunarodno ozvaničeno, kao zbilja srpsko sa svim albanskim stanovništvom i ostalima naravno. Sve to se uklapa savršeno u izbornu kampanju i zamisli koje su po praviu „set predizbornih obećanja“, što se ne ostvaruju bar u životnom veku savremenika koji ih propovedaju.
Postoji i druga izborna parola „Za evropsku Srbiju“ koju DS i G 17 plus gorljivo zastupaju na putu u članstvo Evopske unije upozoravajući da će, ukoliko je birači ne prihvate u većini – Srbija ostati u izolaciji. Ne potcenjujući nimalo izborno telo i narodnu želju za boljitkom ako već ne i mudrost kao masovnu pojavu – bar ne u ovim novinama i na ovom mestu – nije suvišno upitati i ovaj drugi izborni blok: zašto govore u parolama, zašto govore tako uopšteno i tako, u stvari, dosadno?
Zašto niko ne kaže da će između 2007. i 2013. ta Evropska unija, koju stalno dovodi u pitanje blok narodnjačkih stranaka, uložiti u svoje članice Česku i Mađarsku (koja je u trenutnoj ekonomskoj krizi) 26 milijardi evra, da će slične sume za razvoj dobiti i Bugarska i Rumunija, nešto manje Hrvatska i Makedonija kao kandidati za EU, a da je za Srbiju koja je, kako stvari danas stoje i ako se ne promene, u nekoj pretkandidatskoj (ako uopšte i tu ostane posle izbora) dobiti tek 26. deo toga – milijardu evra za tekućih pet godina? I još više od toga: da li je ispod časti predsedniku Tadiću, Đilasu, Dinkiću naročito, da „iznose brojke, spuštaju se tako nisko“ i kažu šta je sve dosad Srbija dobila kroz donacije i druge izvore od te Evropske unije, a ne samo koliko tamo izvozi u odnosu na Rusiju i da još dodaju – šta sve nije dobijeno – a potpisano je – sa Istoka. Da li su standard života, kupovina moć, rast privrede i proizvodnje u susednim zemljama članicama EU, broj zaposlenih povećani, a inflacija smanjena. Bez toga Evropa nije realno, ostvarljivo predizborno obećanje kao što to nije i ono „Kosovo je Srbija“.
Stalna priča o izolaciji je takođe opšte mesto. I tu bi se moralo spustiti na zemlju ili „reagovati trivijalno“ kako verovatno misle učeni stručnjaci za propagandu (PR) koji izbore reklamiraju kao dobar sapun ili mirišljavu vodicu. Mora se reći da izolacija jesu skupi proizvodi, velika inflacija, nestašice i imati u vidu da to nije samo podsećanje na veme 90-ih. Mnogi koji su tada stajali u redovima otišli su na večna polja, a njihovi unuci se toga i ne sećaju. Možda bi trebalo podsetiti i da je svojevremeno kad je Srbija pod SPS „bila tako ponosna i nije klečala“, bila slična današnjem Zimbabveu – što mladi sada mogu da vide kako to izgleda – gde je inflacija 100.000 odsto (može li se to uopšte zamisliti?). Podsetiti da je u to vreme bila potcenjivana činjenica da je zamenik šefa diplomatije SAD Stroub Talbot obilazio susedne zemlje i pregovarao o civilnoj, ali i vojnoj saradnji (kao što će sada susedi postati kandidati za NATO), stvarajući tako „sanitarni zid“ oko izolovane i samoizolovane Miloševićeve Srbije, a Jeljcin nikako nije dolazio da taj zid malo probuši. Čak ni toliko koliko Palestinci sad pokušavaju iz Gaze da švercom kroz rupe na zidu dođu do hrane u Egiptu. Doduše „naši“ su tada odlazili u Rumuniju po benzin, pa sad njima baš i ovaj skupi danas i nije skup kako jeste onima koji su i tada bili njihove musterije. Vidovitost crne berze uvek je išla u korist crnoberzijancima naročito uz podršku režima i policije, pa se u izolaciji neko bogatio, a većina siromašila.