Izgubljeni u prevodu

Aleksej Kišjuhas Prevod i značenje jedne reči iz kratkog odlomka u Starom zavetu – knjiga proroka Isaije, 7:14 – izazivaju izvesne kontroverze. Ova reč glasi „almah“ na hebrejskom, ali je vrlo rano na grčki prevedena kao „parthenos“. Problem je što prva reč znači „mlada devojka“, a druga „devica“. Ovu nepreciznost ili grešku nije teško napraviti. I na srpskom jeziku postoji sličnost između reči „deva“ i „devica“, kao i u engleskom („maid“, odnosno „maiden“) i drugim jezicima. Identični deo ponavlja se i u Novom zavetu (Mateja, 1:23), da bi se ostavio utisak starozavetnog proročanstva koje se obistinilo.
Stvar je u tome što se ovaj kratki deo tiče doktrine o bezgrešnom začeću. Drugim rečima, nije svejedno da li odlomak glasi „devica će zatrudneti“ ili „devojka će zatrudneti“. I danas, tradicionalne protestantske Biblije obično govore o „devicama“ (dok varijanta Đure Daničića i Vuka Karadžića veli „djevojka“). Mnogi naučnici navode mogućnost da je upravo prvobitni (pogrešni) prevod reči „almah“ u „parthenos“ lansirao dogmu o bezgrešnom začeću i potonju buku oko devičanstva kod hrišćanskih doktrinara od Pavla iz Tarsa naovamo.
Nemoguće je ne zapitati se da li se i ispravan prevod/značenje reči „uslovna nezavisnost“ negde zagubio kada je prenesen srbijanskim zvaničnicima. Da li je i Ahtisarijev plan za Kosovo, ovde odbačen poput „Satanskih stihova“, zapravo izgubljen u prevodu? Jer, kada se stvarima pristupi racionalno i relativno hladnokrvno, i kada se zaista iščita šta u samom planu piše, dobri razlozi fatve na Martija Ahtisarija (po)nestaju. Uostalom, nije li mantra „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ mesecima kontaminirala javni prostor, halucinogeno se nametajući svemu od uputstava za pranje veša do kutija za kukuruzne pahuljice (poznatijih kao korn-flejks)? Kada je dotična dobila svoju operacionalizaciju – formulu „uslovne nezavisnosti“ – rezultat je bio opšta dreka. Jer, šta je uslov(lje)na nezavisnost, ako ne državna forma koja je stvar manja od nezavisnosti, istovremeno bivajući više od autonomnosti? Nije li ovo istinski kompromis između strane koja želi potpunu bezuslovnu nezavisnost u duhu pankerskog „hoću sad i hoću sve“ i strane koja želi da povrati izgubljenu suverenost Kosova nanovo ga podvodeći pod sopstveni autonomni skut? Dok istovremeno obimni aneksi filigranski bruse ovu startno izbalansiranu poziciju. Ako posredi zaista nije šum u prevodu, onda su srbijanske namere nešto drugačije nego što se to ume javno reći.
Pored izgubljenosti u prevodu, kao da se biva svedokom i izgubljenosti u vremenu. Svom snagom se obnavljaju diskursi iz hladnog rata, otimanja teritorija i sličnog. Politički teoretičari i analitičari koji stvarnost posmatraju u ovim kategorijama nisu uradili svoj domaći zadatak. Svet više ne izgleda kao jedna velika mapa na kojoj SAD i SSSR nastoje ofarbati što više državica u plavo, odnosno crveno. Takođe, kosovski problem na lokalu krasi i izgubljenost u prostoru. Mračnjačka ideja o „NATO državi“ koju potom perpeturiraju svi od prosvetara do građevinara ilustruje ovu duboku izgubljenost. Sve države u okruženju osim Bosne i Hercegovine već su ili će ubrzo postati države NATO. Sama Srbija takođe, blažene li neobaveštenosti, verbalno nastoji postati „NATO država“, to jest članica ovog vojnog saveza. I ovo je najizvesnija šansa da se vojska sa zastavicom Srbije na rukavu u skoroj budućnosti prošeta Kosovom. Istovremeno, može se reći da i je Kosovo pod hvaljenom Rezolucijom 1244 upravo ta pojednostavljeno shvaćena NATO-država, poput Iraka.
Ahtisarijev plan se nadvija nad novim/starim pregovorima iz jednostavnog razloga što on jeste famozno kompromisno rešenje. Nažalost, ovdašnja nadripolitika oko Kosova i dalje je stara loša praksa zakasnelih reakcija i usporenih refleksa. Vojislav Koštunica danas za Kosovo predviđa nešto nalik na ustavne promene iz 1974. koje je svojevremeno sam snažno kritikovao. Danas je i ovo zastarela, „neapdejtovana“ verzija političkog mišljenja. Srbijanski politički stav i dalje je dosadan, predvidiv, odbijački, te dva koraka iza sadašnjosti, a potpuno slep za budućnost. Ništa se nije naučilo iz istorije odbijenih planova tokom ratova 1990-ih koje bismo danas prihvatili i oberučke i obenoške. Neuviđanje da je alternativa Ahtisarijevom planu jednostrano proglašenje nezavisnosti (to jest bezuslovna nezavisnost, te propast garantovanih prava za Srbe i verovatno novi egzodus) posebno je neoprostivo, jer svedoči ne samo o neodgovornosti, već i o političkom pamćenju obolelom od alchajmerovske senilnosti. Istovremeno, to može poslužiti kao dugo očekivani izgovor za novu izolaciju od modernog društva prema kojem se svejedno nema naročito mišljenje. Toliko zla poteklih od lošeg čitanja i još slabijeg razumevanja značenja inače vešto izbalansiranih fraza.