Bojan Bosiljčić Salus populi suprema lex – reče onomad Ciceron, pišući o vrlinama republike kao takve. Spas naroda je vrhovni zakon. Nema se tome šta dodati, ovih predizbornih kampanjskih dana baš imamo prilike da se naslušamo tog materijala. Narod, dakle: kao kategorija sveopšteg uvažavanja, novogodišnjeg darivanja šakom-i-kapom… a nađe se tu bogami i pokoji džak. Kamere su neizbežne, i namerne, ko je ikad video kameru koja je slučajno tu dok premijer uručuje poklone koje su drugi trpali u vreću, pa makar svetlo i bilo malko prigušeno?!
Ali ovo nije priča o političkom licemerju; dosta nam je toga, i svi to vidimo, o tome se ničeg novog ne može napisati, već samo sadržajno ćutati. Taj iskarikirani odnos prema ljudima, bahat i nadmen, vidljiv je (jer kad zaraza jednom krene tu nema pomoći) u mnogim estetičko-kulturološkim dimenzijama našeg neveselog postojanja.
Uzmimo za primer tv program.Pisati sada o idiotarijama tipa Velikog brata izlišno je; kad od Istine, odgovornosti i pomirenja dođeš do Velikog brata, ostaje samo pesma Tome Zdravkovića. Ona o doticanju dna života. Taj ponižavajući tretman živih ljudi koji ih dovodi u poziciju zveri izloženih u kavezu nad kojima mi ostali, srećom ovaj put neuhvaćeni u mrežu Velikog brata, imamo sad da seirimo, već je prežvakan i apsolviran od auditorijuma koji je to morao da guta. To je ono što bode oči. I kao takvo više i nije zanimljivo.
Kada, međutim, jedan originarno duhovit čovek zakači slušalicu na uvo i stane da okreće telefone po oglasima, i da se nadmoćno poigrava sa ljudima koji ne znaju u šta su upleteni, i otvoreno ih zeza u zdrav mozak, onda se smeh malo zaglavi u grlu. Novogodišnji šou na jednoj od ovdašnjih televizija u kome se Zezač iživljava nad nemoćnim ljudima, primer je novog, tranzicijskog odnosa prema puku, u kome je tom puku namenjena uloga potrošnog materijala u našoj svetoj borbi za veliku i pravednu stvar. Tako ga u svojim nastupima tretiraju političari, tako i svi ostali, tu leka nema. (Ne čini li nam se ovo, sa upotrebom naroda, nekako odveć poznato?)
U svoje vreme pokojni Minimaks dovodio je u studio (zvaše li se ta emisija Od glave do pete?) goste sa kojima se ponekad žestoko poigravao; ali tu je situacija bila jasna: gost je znao gde dolazi, bila je to otvorena igra u kojoj su se znala pravila i u kojoj je, s obzirom da je program išao uživo, voditelj bio uvek izložen riziku da bude nadigran. Znali smo na čemu smo, a opet u svemu nije nedostajalo stvaralačke i svake druge uzbudljivosti.
Kada danas, takođe duhoviti voditelj, svakojako zaštićen od rizika, navlači zatečene ljude na led, onda je to surova igra, nešto kao humoristički rolerbol u kome na kraju od igrača, kao u istoimenom filmu sa Džemsom Kanom, ostane samo rašrafljena koturaljka i muk publike.
Svakojaka zaštita od rizika u ovom slučaju, pored toga što sagovornik sa one strane žice ne zna s kim zapravo govori, podrazumeva i naknadnu montažu u kojoj se seku svi nepoželjni i u scenario nadmoćnog Zezača neuklapajući detalji. Jer, nemoguće da u ovom zezatorskom narodu baš nijednom nije bilo onoga koji se poigrao sa Zezačem koji, u suštini, postavlja glupa pitanja?!