Izmišljena prošlost ruši budućnost

Nikola Samardžić Srbija i Baskija trenutno su na lošem putu, i to nije njihova jedina, naizgled paradoksalna sličnost. Nakon raspada tradicija, potrošenih nestankom poslednjeg evropskog totalitarizma, preostali su, poput viškova istorije, „identiteti koji su iz njih izrasli, ili su na osnovu njih izmišljeni“. Iluzija da su novi kolektivni identiteti imuni na istoriju nosila je u sebi opasnost previđanja snage uverenja o čistoti i kontinuitetu porekla „koje istorijska kritika već dva veka pokušava da deligitimizuje“ (J. Huaristi). Manipulacije tradicijom dovele su, i u Srbiji i u Baskiji, do prividne demokratske legitimizacije zahteva koji čitavu političku zajednicu privode imperativima etničkog biologizma i pseudoistorije.
Izmišljena prošlost sustiže i uništava stvarnu budućnost. Dok liberalne demokratije privlače političke otpadnike i ekonomske migrante, kolektivizam ne ostavlja mesto za uporedno mišljenje i slobodno tržište. Iz Baskije je, od nacionalizma, u poslednjih deset godina pobeglo više od 200.000 ljudi, i to je okrepilo osnovicu političke hegemonije nacionalizma. Terorizam je, sa svojom društvenom i političkom podlogom, ostao pretnja španskoj demokratiji i državnoj zajednici u celini. Stopa nezaposlenosti izrazito je viša od španskog proseka, sredinom osamdesetih dostigla je petinu, i čitavu polovinu među mlađima od 24 godine. Nacionalizam i terorizam proterali su strana ulaganja.
Kao lično osećanje, preobražen u zvaničnu politiku, nacionalizam satire zajednicu kojoj pripada. Nezaposlenost generiše nacionalizam. Nacionalizam produbljuje osnove nezaposlenosti i podstiče politički i državni terorizam. Time se zatvara jedan zlokoban krug.
U Srbiji je proizvodnja identiteta, ozvaničena 2004, krenula da satire nedovršenu demokratsku strukturu: načela vladavine prava, otvaranje privrede i kulture, društvene, regionalne i evropske integracije. Kosovski mit još jednom je sputao demokratsku politiku i zatrovao javni diskurs. Iz medija je ponovo proteran beogradski jezik i stil, s njim i poštovanje demokratske tolerancije.
Mitovi su iracionalni i arhaični. Ali, njihovu moć ne bi trebalo potcenjivati. U Srbiji je obnova političkog partnerstva ratnih huškača, ratnih profitera i ratnih duhovnika otkrila generičku potrebu da se ideologizacijom izmišljene prošlosti postavi platforma zatvorene i nadzirane budućnosti. Kolektivno zatvaranje u krivotvorenu prošlost i utopističku obmanu bilo je jedna od idejnih osnova svakog totalitarizma proteklog stoleća, koje je Srbija jedva stigla da zatvori svojim demokratskim opredeljenjem.
Političkim i kulturnim inženjeringom, u Srbiji i Baskiji stvorene su nove nacije. Novi identitet i autoritarni suverenitet ostvaruju se narušavanjem institucija i osporavanjem vladavine prava. U Srbiji demokratija i Evropa dobijaju podsmešljiv prizvuk, kao Španija u Baskiji. U Srbiji i Baskiji su najmoćniji politički frontovi koji se suprotstavljaju potrebi zabrane šovinističkih, totalitarnih i ksenofobnih stranaka, i onih koje programski ili u javnom diskursu nipodaštavaju ljudska prava. Španija je takav zakon donela 2002. U Srbiji, koja nije imala snage da ostvari lustraciju i denacionalizaciju, trećina birača opredeljuje se za stranke i ličnosti odgovorne za ratnu agresiju, zločine, genocid, pljačku, političke progone, ubistva i razaranje političke ekonomske i društvene strukture. Ali možda i više od opstanka u politici, zvanično usvajanje njihove ideologije, nekad i metodologije, kojima se, kad im zatreba, služe i premijer i predsednik, čine demokratiju, u Srbiji, podmuklim prividom.
Srpski i baskijski nacionalizam prilagođavaju se povremenim iskušenjima, naročito isticanjem, pred evropskim institucijama, svojih naizgled umerenih pojavnih oblika. Njihovi zvanični nacionalizmi najumešniji su u proizvodnji opasnosti, neprijateljstava, teorija zavere. Njihov antiistorijski kontinuitet pripadnike kolektiva čini bližim svojim davnašnjim precima, stvarnim ili izmišljenim, nego susedima i savremenicima. Baskijski jezik, sintetisan i rekonstruisan, danas je bezbedniji od opasnosti da nestane nego ikad. Srpski jezik ostao je lingua franca regiona, nacionalni karakter razmetljiviji nego ikad, dok evropske integracije nude povoljne okvire nacionalnog ujedinjenja.