Iznudica i demokratija

Opravdanja koja se daju gora su od već ustaljenog vladanja uredbama. Za ovu poslednju uredbu do sada su data tri razloga koji bi da joj nekako pribave legitimnost. Prvi, da je uredba o privremenom finansiranju budžeta u skladu sa odgovarajućim zakonima, dakle da je legalna, što je stav ministra pravde. Drugi je najjasnije izrazio doskorašnji predsednik ustavnog suda, da nije bilo drugog načina, dakle da se vlada našla u iznudici, kada je legitimno ono što nije legalno. Ova dva razloga nema potrebe uzimati ozbiljno. Ustav je više nego jasan, a nema uopšte sumnje da nikakve iznudice nije bilo i da je bilo i vremena i načina da se donese odgovarajući zakon.
Treće opravdanje je sugerisao ministar za međunarodne ekonomske odnose, sada zadužen i za finansije: ne može biti govora o kršenju ustava i zakona, jer je vlada donela uredbu u uslovima krajnje nužde. Ovo podseća na Karla Šmita. Kada je drastično ugrožena bezbednost ili dobrobit građana, kada dakle postoji izuzetna politička situacija, opravdano je da suverena vlast donosi odluke potpuno samostalno, čak i ako se suverena ovlašćenja uzurpiraju, dakle čak i ako se time krši ustav. Jer, politika prethodi državi, dakle prethodi pravu. Ako ustav ne predviđa mogućnost uzurpacije vlasti u uslovima krajnje nužde, tada sam ustav krši viša načela, koja su politička.
Ovo je, naravno, u neskladu sa demokratijom i predstavlja opravdanje autoritarnog tipa vladanja. S pravom će se, međutim, reći da vladanje uredbama u Srbiji ne bi trebalo shvatiti toliko ozbiljno. Ovo zato što je malo verovatno da bi trebalo ozbiljno shvatiti sadašnje pretendente na autoritarnu vlast. Ne zato što im te ambicije možda ne bi bile bliske, već zato što deluju sasvim nerealno. To, međutim, ne znači da ne bi trebalo izvući pouke, kako o tome šta se tačno čini tako i o demokratičnosti partija koje u tome učestvuju.
Kada se opravdava uzurpacija vlasti time što je stanje vanredno, štaviše prete nesagledive posledice, ne misli se tek na diskreciono odlučivanje o budžetskoj potrošnji kao što je u Srbiji trenutno slučaj, već na neku stvarnu opasnost po državu. Stvarna opasnost u srpskom slučaju je, pak, u tome što opravdanje ne odgovara činu koji se opravdava. Time se kreće „putem u ropstvo“, kako ga je svojevremeno nazvao Hajek. Dve karakteristike toga procesa su u Srbiji važne. Jedna je legitimizacija vladanja uredbama zato što drugih ustanova vlasti nema ili ne mogu da se uspostave. Iznoseći čas argument kako je neka odluka, recimo o privatizaciji, korisna, a druga nužna, jer bi inače posledice bile katastrofalne, javnost se postepeno navikava na uzurpaciju vlasti. Tu su sredstva koja se koriste najvažnija: kombinuju se korupcija („korisno je“) sa ucenom („sve staje jer nema para“) javnosti. Ovo, naravno, ima korozivne posledice na sve ustanove, što povratno osnažuje uzurpatore vlasti.
Druga karakteristika je povećani interes onih na i oko vlasti da se demokratska sredstva sve manje koriste. Što se duže vlada uredbama, sve je manji interes da se ta vlast ograniči i sve je rizičnija demokratija. Svi koji su na vlasti ili se nadaju da će u njoj dobiti odgovarajući udeo, slažu se da bi novi izbori bili, kako se često kaže, „katastrofa“. Jer bi, kaže se, samo bili gubljenje vremena, a vremena nema za gubljenje. Bolje je, dakle, gubiti vreme sa ovakvom vladom nego gubiti vreme na izbore. Drugi upozoravaju da bi pobedili oni koji ne bi trebalo da pobede, pa je i uzurpatorska vlast bolja. Treći znaju da bi rezultati bili isti kao i na već održanim izborima, pa nema razloga da se narod ponovo uvlači u sve to, jer je njemu demokratije ionako već preko glave, pa niko od onih koji bi trebalo da izađu na izbore, niko od naših, neće glasati.
Ako se uskoro dođe do dogovora o vladi pa proradi i skupština, hoće li sve to ipak proći sa malim posledicama? To zavisi od karaktera partija i njihovih vođa koji u svemu ovome učestvuju. Demokratija je dobra i zbog toga što ona sama ne stvara vanredna stanja i ne tera na odluke koje se donose u iznudici. Ovo zato što partije poštuju volju građana i dolaze ili odlaze sa vlasti u skladu sa tom voljom. Iznudica u kojoj se nalazi Srbija posledica je upravo toga što nema spremnosti da do te smene na vlasti dođe, a nema ni spremnosti da se ponovo proveri volja glasača. Tako da i kada se konačno normalizuje vlast, to će biti porazno za demokratiju. Bar dok se ne održe izbori sa pravim izborom.