Izvlačenje iz mutljaga prošlovekovnog nasleđa

Zagorka Golubović Retko se u političkim govorima spominju vrednosti socijalne pravde, socijalne jednakosti, solidarnosti (koji se s gnušanjem odbacuju zajedno sa principima Francuske revolucije), ili su samo deo retoričkog i demagoškog vokabulara, da bi se populističkom frazeologijom privukli birači. A još manje su u opticaju moralne vrednosti: poštenje, poštovanje drugog i različitosti, život i rad kao vrednosti, jer je to u suprotnosti sa dosta rasprostranjenim trendovima nacionalističke ideologije i njenog veličanja ratobornosti i „hrabrosti“ srpskog naroda i „novog patriotizma“, koji legalizuje zločin u ime pobede „srpstva“.
Umesto da vrednosni aspekt kulture bude osnova za demokratsku transformaciju društva, posle dugotrajne vladavine autoritarnih režima, današnje vlasti su ga prepustile Crkvi, koja je prisvojila celokupnu duhovnost kao svoje neotuđivo polje, uprkos tome što je religiozna/verska podloga duhovnosti samo jedan segment duhovnog opredeljenja individua, za koji se ljudi privatno odlučuju.
Ako se uzme u obzir da je Srbija zemlja u kojoj se bukvalna nepismenost još drži na dosta visokom nivou, a funkcionalna nepismenost obuhvata više od polovine stanovništva (što dokazuju veliki tiraži i broj tabloida, budući da polupismeno stanovništvo može da čita i „razume“ samo tu vrstu štampe, a novine koje se bave istraživačkim novinarstvom i imaju izvesnu edukativnu funkciju, s mukom preživljavanju), pitam se zašto više nema ranije popularnih i efektnih kurseva za opismenjavanje odrasle populacije i zašto su malobrojni, a opet ranije vrlo prisutni obrazovni programi u državnim elektronskim medijima. Nasuprot tome, ti mediji sve više se takmiče s komercijalnim kanalima u emitovanju zaglupljujućih serija i „sapunskih opera“; a državne institucije, kao, na primer, Radiodifuzni savet koji daje prednost u dodeli frekvencija onim TV kanalima koji šire „pink-kulturu“ (ili kako reče g. Hamović, koji služe za „odmaranje mozga od kulture“), gušeći uspešne regionalne kanale koji su igrali značajnu ulogu u širenju ideja o promeni režima Slobodana Miloševića i nastavili da se bave idejnim aspektima postoktobarske tranzicije. Državni organi, međutim, ne reaguju na takve pojave, sve pod izgovorom o „slobodi medija“ koju, u stvari, zdušno krše kada je potrebno propagirati partijske interese vladajućih struktura.
Ne treba nam nikakav drugi jači dokaz o apstinenciji države/politike od kulture, nego što je ponašanje poslanika na sednicama Skupštine. Oni manifestuju odsustvo elementarne političke kulture (kada se kaže: „ponašaju se među sobom kao piljarice“, to je uvreda za kulturnije ponašanje seljaka i seljanki koji prodaju robu na pijaci). Jer te i takve poslanike birale su političke stranke, a ne građani, i na njima je odgovornost za katastrofalnu sliku koju građani imaju o najvišem organu izvršne vlasti. Jedina korist od prenošenja skupštinskih sednica mogla bi biti u tome da se demokratske stranke ili postide nad svojim izborom, ili da onemoguće pravnim merama izbor ljudi bez kulturnih i moralnih načela da postanu poslanici (jer za svaki konkurs/izbor postoje kriterijumi na osnovu kojih se mogu eliminisati pojedinci koji nemaju nikakve kvalifikacije za položaje na koje pretenduju, jedino se biografije poslanika, ni kulturne ni političke, ne proveravaju. Ovde je mesto da se postavi pitanje zašto ne funkcioniše komisija za lustraciju, koja je izabrana pre nekoliko godina, a koja može da odstrani iz političkog života ne samo one koji imaju političke „grehe“, već i ratne profitere, „novobogataše“ koji su se ilegalno obogatili, tj. sve one koje imaju moralne mrlje u svojoj biografiji.