Uoči predstojećih izbora često se može čuti argument da opozicija nije u mogućnosti da ozbiljnije ugrozi aktuelnog premijera jer u svojim redovima nema tako dominantnu figuru sa kojom bi se identifikovali razočarani birači. Kao da se zaboravlja da postoje i drugačiji liderski obrasci u savremenoj demokratiji, tek nezadovoljstvo jednim liderom u nas smenjuje kolektivno očekivanje pojave nekog novog harizmatičnog vođe, koji bi detronisao kompromitovanog lažnog proroka.
Političku kulturu u Srbiji po svemu sudeći i dalje karakteriše infantilni odnos građana-podanika prema paternalističkoj figuri oca nacije, na koga se projektuju sva kolektivna očekivanja, ali nažalost prepušta i poverenje da 'u ime naroda' upravlja svim segmentima života. Potreba za pojedincem koji bi rešio sve probleme jedne nacije evidentna je poslednjih decenija još od vremena vladavine Miloševića. Taj svojevrsni mesijanski duh svojstven je teškim vremenima i osećaju beznađa u kakvom se trenutno nalazi dobar deo naroda. Ređali su se od devedesetih 'spasitelji', ali nijedan do danas nije ispunio očekivanja. Svaka pojava jednog takvog od strane političkih klika pažljivo negovanih kultova vođe u novijoj istoriji Srbiji – po principu 'on je taj koga smo sve vreme čekali' – završavala se velikim kolektivnim razočaranjem i rezignacijom. I tako do sledećih izbora i novih kandidata za neprikosnovenog vođu nacije.
Gotovo se ne nazire mogućnost da se građani okupe oko kvalitetnog političkog programa otelotvorenog u timu sposobnih i stručnih ljudi koji bi predstavljao alternativu dominantnom lideru. Upravo su nedavni reformski pokreti u zemljama poput Španije i Grčke pokazali da građani više nade polažu u tim energičnih reformista umesto jedne stožerne figure kojoj bi se poverilo upravljanje sudbinom čitave nacije. Umesto toga u srpskom društvu od strane vladajućih elita i dalje se pažljivo neguje odnos prema vođi i vlastima svojstven društvima sa despotskom kulturom.
Uprkos svim izneverenim očekivanjima i dalje kod određenog broja ljudi možete čuti argument da Srbija ima nasušnu potrebu za u suštini prosvećenim apsolutistom – pravednim ali ujedno i pojedincem koji bi čvrstom rukom 'zaveo red' u državi neupitno ogrezloj u korupciju i javašluk. Takav trend dobrim delom posledica je i ponude biračima od strane partija koje su po svom ustrojstvu i unutrašnjim odnosima gotovo bez izuzetka – liderske. One umnogome funkcionišu nalik religioznim sektama u kojima se neguju jednoumlje i slepa poslušnost lideru stranke – model koji se zatim preslikava na vođenje države i društvenu klimu.
I taman kada smo se ponadali da je vreme nacionalnih voždova za nama, i da smo politički evoluirali za zrelije obrasce vođenja zemlje na scenu je stupio još jedan 'spasitelj', ovog puta sa oreolom stradalnika koji neprestano izgara za bolje sutra nacije. I aktuelnog premijera dobar deo glasača doživljava kao omnipotentnu ličnost koja svojim sposobnostima može da zameni čitave institucije i izbavi zemlju iz sunovrata na svim poljima. Sve u državi prirodno počiva na volji sveznajućeg vođe, ministri su svedeni na u svakom trenutku zamenjive izvršitelje, dok su institucije samo kulise.
Za razliku od nekada Miloševića, koji se u izuzetnim prilikama obznanjivao narodu, sadašnji vožd je putem instrumentalizovanih medija sveprisutan do mere da je javni prostor potpuno prezasićen njegovom pojavom. Autoritarni vođa se najbolje snalazi u uslovima povišene društvene anksioznosti, gde se nameće kao zaštitnik naroda od spoljnih i unutrašnjih pretnji. Da li slučajno tek svedoci smo redom vanrednih stanja, 'pokušaja atentata i državnih udara', naoružavanja susednih zemalja, jačanja desničara… U tako namenski kreiranoj društvenoj tenziji od strane vladajuće klike, aktuelni vođa nameće nam se kao 'faktor stabilnosti'.
Izborna atmosfera u kojoj će lik predsednika vlade obeležiti kampanju na svim nivoima za opoziciju će biti ozbiljan izazov u nameri da do građana dopre racionalnim porukama i iz svojih redova ponudi dovoljno kvalitetne kandidate koji bi mogli da se suprotstave kultu Vučića. Jedna od mogućnosti je upravo promovisanje tima novih ljudi neukaljanih biografija, među kojima bi frontmen bio prvi među jednakima.
Kako stvari stoje, pravog mesiju u Srbiji nećemo skoro dočekati, iako nam ne manjka potencijalnih sledbenika. Suštinski problem nije samo u nepresušnoj ponudi 'harizmatičnih' vođa, već u potražnji za takvim modelom upravljanja državom. Umesto verovanja u magijske sposobnosti vođe trebalo bi da uložimo više napora u političko i opšte obrazovanje građana. Političko sazrevanje srpskog društva biće moguće tek kada se stvore uslovi za unapređenje integriteta u institucijama sistema, kao i lične odgovornosti za stanje u državi među nosiocima vlasti na svim nivoima ali i pasiviziranim građanima.
Autor je politikolog iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
