Još jednom na početku

Aleksandar N. Denda Nastavak samozavaravanja i ni na čemu zasnovanog optimizma – bio bi najkraći komentar minulih izbora. Izjave i napisi tipa „Evropska Srbija 102, SRS 78“ pre skrivaju suštinu nego što nam daje razloge za optimizam. Kao što proliveni (i popijeni) šampanjac ne može da se vrati u bocu, tako je nemoguće otrgnuti se utisku da je za antievropsku i antimodernu Srbiju glasalo 48,9 odsto birača, dok je za Evropu glasalo 43,9 odsto.
Pitanja se nameću sama po sebi. Da je izašlo još 300.000 birača, recimo mladih, recimo zadovoljnih radnika, vlasnika i zaposlenih u malim i srednjim preduzećima i njihovih porodica, zadovoljnih vojnih lica i njihovih porodica, zadovoljnih vlasnika nacionalizovane imovine, zadovoljnih… kakva bi u tom slučaju bila računica?
Evropski put Srbije oborili su – nezadovoljni, a nisu podržali – ravnodušni. I to je realna slika Srbije nakon osam godina vladavine stranaka tzv. demokratske provenijencije. Srbija je u poslednjih osam godina potrošila oko dve milijarde evra za razne operacije na Kosovu, još dve milijarde na subvencije „velikim“ društvenim preduzećima i oko četiri i po milijarde, takođe evra, dobijene od raznih donatora. U tom kontekstu, postavlja se sledeće pitanje: ako su pare potrošene na bolji život naroda, zašto taj isti narod nije svoje „dobročinitelje“ nagradio većom izlaznošću i većim poverenjem u bolje sutra? Ili je narod nezahvalan ili su pare potrošene u neke druge svrhe? Koje? Nepodeljeno je mišljenje analitičara da je ključni doprinos neočekivano velikom rejtingu DS koalicije došao kao rezultat potpisivanja SSP sa EU i predugovora (ili šta već) sa Fijatom. Kakav bi to tek rezultat bio da smo pomenute pare potrošili u druge – bolje svrhe? Da li su izvođači tranzicionih radova bili sposobni za to, da li su se žalili narodu da im neko smeta da rade u interesu onih čije su glasove očekivali? Odgovor na oba pitanja je – ne! Oni su svoje „rezultate“ samouvereno i samozaljubljeno predstavljali za „najbolje u regionu“ za „šampionske u tranziciji“.
Izgleda da „Počnimo ljubav iz početka“ nema alternativu. Koliko će nas ta „ljubav“ koštati u parama, kompromisima i koliko će pomoći da se strategije tipa „Zamisli život…“ realizuju, da građani Srbije ne moraju više da zamišljaju mostove, puteve, nova radna mesta, bolje i efikasnije obrazovanje i da se sa decom ne dopisuju pod stare dane e-mailom, već da zajedno s njima u nekoj budućoj Srbiji dele bolji život – ostaje da vidimo (ili smo već više puta videli).
Na davnom petooktobarskom početku obećano je – hitno novi ustav, demokratizacija, decentralizacija, restrukturiranje privrede, nova radna mesta, saradnja sa svetom… Jednom rečju, bolji život. Da li je to možda bio maskenbal? Šta ako je demokratizacija propala već u začetku (da parafraziram pitanje SZ-Magazina od pre devet godina u raspravi između Zorana Đinđića i Slavoja Žižeka) i ponudim čitaocima odgovore koje su gosti dali:
S. Žižek: Nakon rušenja Miloševića mogla bi nastupiti i „rusifikacija“ Srbije. Pod time mislim da bi mogao doći na vlast režim koji prema vani izgleda moderno i zapadnjački, ali potajno iznutra pljačka zemlju i ucjenjuje Zapad na isti način kao što to čini Jeljcin: Ako nas ne podržite, ovdje će se sve urušiti. Takav režim se uopće ne bi morao pretvarati da ima neku viziju, nego bi mogao preživljavati tako da planski jača nihilizam kod ljudi.
Z. Đinđić: Ako ne dođe do radikalnog ozdravljenja političke kulture, onda je to doista najvjerojatnija posljedica – kolaboracija između dijelova Miloševićevog aparata i dijelova opozicije, dakle diskontinuitet političkog personala uz istovremeni kontinuitet politike.