Jutro posle

Aleksej Kišjuhas Pojedinci koji na ovom mestu & u ovom trenutku zaslužuju pažnju su izvesni Rasel Marker iz Pensilvanije i Albert Juzpe iz Kanade. Njihova imena, nažalost, manje su poznata, ali rezultati njihovih istraživanja i eksperimenata pune rafove apoteka i nade parova širom planete. Marker je 1939. godine sintetisao progesteron, što je dovelo do nastanka kontracepcijske pilule. Nešto kasnije, 1974. godine, Juzpe je otvorio put tzv. urgentnoj kontracepciji, odnosno piluli za tzv. „jutro posle“. Paralela koja je ovde od značaja je, naravno, ona sa izborima u Srbiji.
Jer, predizborne poruke su poput seksa bez zaštite: uživanje bez razmišljanja o ishodu. One kulminiraju pred sam čin izbora, a briga sledi potom. Posle obećanja o prepunoj zaposlenosti, Šengenu bele boje, nastavku EU pregovora, iskorenjivanju korupcije – „jutro posle“ donosi težak teret ispunjenja obećanja. Sav pompezni optimizam, uzajamno hrabrenje, skupoća kampanja i odsustvo (veoma) prljavog veša ipak rezultiraju hladnim tuširanjem. Obećanja opijena medom i mlekom stvaraju gadan mamurluk.
Od sve Magbetove predizborne „buke i besa“ nije ostalo mnogo: postizborno jutro 2007. nalikuje gotovo svakom dosadašnjem. Opako su pogrešili pojedinci koji su ove izbore želeli tumačiti kao neizvesne. Kako su oni što izbore promatraju hladne glave i sa strašću profesionalca primetili – promenilo se malo toga u izbornom raspoloženju i rezultatu. Na gotovo svakim izborima u proteklih šest godina radikali i socijalisti osvajaju oko 1,4 miliona glasova. Iako se ovoj brojci dodaje epitet „magična“, nema tu nikakve čarolije. Na stvaranju ove mase svesno i nesvesno radi(lo) se sve ovo vreme: tabloidi, desničarski teoretičari i komentatori, popovi, teoretičari zavere, magovi i horoskopdžije, čistokrvni nacisti. Heterogeni ostatak otpada na partije koje se samoljubno i bez naročitog utemeljenja zovu (demokratskim) blokom.
Ovim stanjem stvari praktično svi su nezadovoljni – jer se ništa nije promenilo. Pojedine partije zamenile su mesta, što beše kaznica za dosadašnje vladanje; pojedine su ušle, a pojedine iz parlamenta izašle; neke su se iz kliničke smrti povratile, neke u dotičnu upadaju. Međutim, sve je ovo rezultat (svako)dnevne politike, a promene u trendu gotovo da ne postoje. Stotinu skupštinskih stolica zauzimaju radikali i socijalisti, stotinu stolica demokrate i njima slični. Oni koji će (za)sesti u preostalih pedesetak stolica pokušavaju da odluče kako da kažu ko im je erotski bliži, a da ih ta ljubav najmanje zaboli.
Pored rezultata, čak i politički diskursi bili su poznati i već viđeni. Verovatno zbog toga i nije bilo previše televizijskih sučeljavanja, već se sve svelo na golu reklamu. Srpski radikali nanovo su seirili nad lopovima i korupcijom, kolumbovski „otkrivajući“ geografski istok, sever i jug. Socijalistička partija Srbije, prema tradiciji, opet se nudila za dobrovoljnog davaoca tuđe krvi. DS je, lamentirajući nad temama iz domaćih porodičnih serija, šminkerski pomirljivo bio optimističan, a DSS ljotićevski saborno mahao zastavama. Na sreću, LDP se od kluba obožavalaca Zorana Đinđića uspeo transformisati u političku partiju s jasni(ji)m idejama i vrednostima. Iako su i ove ideje poznate, dobro je što ovog puta one neće biti van parlamenta.