Kad građani ćute?

Gordana Logar Neka vrsta uzgrednih komentara povodom radikalskog lepljenja plakata u slavu Ratka Mladića, a po Bulevaru AVNOJ-a, preimenovanog u Bulevar Zorana Đinđića, bili su „da se nisu oglasili građani, da je kritička javnost u Srbiji ostala ćutljiva“ na takav sramni čin koji zapravo baca ljagu na same Srbe, na srpski narod što bi hteo u Evropu, a takav ne može.
Činjenica jeste da, osim u slučaju Liberalno-demokratske stranke (LDP), nije bilo građanske akcije protiv zapenušanih momaka predvođenih poslanikom Vučićem, da se prolaznici čak i ako su suprotno mislili nisu oglašavali ni u odbranu B-92 koji rado slušaju i slušaće i dalje. Činjenica je da naročito nije bilo organizovanog dolaska „na mesto događaja“ iako su iz policije najavljeni i vreme i imena svih grupa koje su došle da slave osumnjičenog za ratne zločine.
Iz straha? Nije nimalo verovatno. Građani su se sukobljavali i sa radikalima i sa policijom i sa tenkovima kad su verovali da nešto mogu da promene i kad su – što je još važnije – na istoj strani bile takozvane demokratske stranke, studentske i nevladine organizacije čak i ako su bile malobrojne, a nisu izostajali ni pojedinci i to u velikom broju, potpomognuti tada postojećim nezavisnim medijima. Danas – iako je to opšte mesto, ali koje zaslužuje da se ponavlja – stvari stoje drugčije. „Demokratski, stranački blok“ već od početka „velikih promena“ odvojio se od nevladinih organizacija što mu kvare korisne odnose sa onima protiv kojih su nekad ustajali. Uz to što je još izrazitije, a svako ko hoće može da to vidi: naročito su pod udarom, uprkos dokaza, one koje osuđuju zločine i krivce u proteklim ratovima ukoliko nisu „sa strane suprotne srpskoj“. Srebrenicu kao primer prosto je suvišno pominjati. Ako se tome dodaju svečani ispraćaji u Hag osumnjičenih što je tako spektakularno činila prva vlada premijera Koštunice, ako se zna da se i danas upotrebljavaju termini „saradnja“ s Tribunalom ili „obaveza“ da bismo se pridružili EU, a nikako i moralna obaveza i uverenje da je nekima zaista mesto u Hagu – zašto optuživati građanstvo, „ćutljivu kritičku javnost“ kad bi svojim protivljenjem (pazite!) zapravo u mnogome ustala i protiv same demokraske vlasti.
„Demokratski blok“ je, valjda zbog realne-politike, sopstvene utilitarnosti (političke, ali nežnije rečeno i – ekonomske) u zagrljaj prihvatio bivše oponente. Samo na rečima ohrabrujući nezavisno sudstvo, ali negujući stranačke interese u vidu pojedinačnih karijera. Ni stari rad policije, ni javne ni tajne, nije baš anatemisao. Praktično poručio je građanima: (zasad, valjda?) nemate šanse! Uz neminovno objašnjenje pristalica u medijima i okolo – da jedna trećina stanovništva glasa za radikale, jer su ti birači siromašni i ne baš obrazovani. Time se sjajno istovremeno, čak i ako je delimično tačno, skida krivica sa „demokratskog bloka“ za političku atmosferu u kojoj radikali mogu da imaju i predsednika Narodne skupštine i, da budu pozvani u pomoć navodnoj demokratiji, ali i da ih napuste ukoliko je to korisno za demokratsku vlast!. To je ona ista atmosfera gde skinhedsi napadaju Rome, gde se otkazuju međunarodne manifestacije i marševi organizacija koje podržavaju odnose između ljudi istog pola baš kao ni za mnoge druge što nisu u blizini ni okolini vlasti. Za njih nema ovde demokratije kakva je obezbeđena za radikalske plakate Ratka Mladića uz objašnjenje da je to demokratski čin u demokratskoj Srbiji?
Kad je već tako onda nisu mogli da izostanu u nedelju ni ružni povici radikalski upućeni članovima LDP, jedinima koji su došli da se usprotive „demokratskom činu demokratske Srbije. Vikali su im radikali: „ustaše, ustaše“ valjda sledeći raniju izjavu potpredsednika radikalskog da je današnji srpski predsednik stvarno ustaša! Pri tom su – možda i kao simbol ovdašnjeg haosa i odsustva sistema stvarnih demokratskih vrednosti – pozdravljali nacističkim (takođe i ustaškim!) pozdravom. Sa uzdigutnom šakom, valjda za dom spremni i za odbranu domovine i njenih granica?! I sve se to dešavalo u Bulevaru AVNOJ-a čija je prva reč u skraćenici – „antifašističko“, o čemu Demokratska stranka očigledno nije mislila kad je bilo vreme, ili možda jeste?