Oko toga da su promene potrebne postoji konsenzus. Međutim problem nastaje oko pitanja kakve su promene potrebne, a još veći problem je njihova realizacija. U pozadini ovoga stoji ključno pitanje, a to je – da li sistem postojećeg javnog upravljanja u Srbiji treba popravljati ili zameniti drugim? Ako se analiziraju velike političke partije u Srbiji (naročito one koje će verovatno učestvovati u budućoj vladi), odnosno njihove dosadašnje aktivnosti, stavovi i politike koje zastupaju, vidi se da se njihova zalaganja svode na popravku, a ne na istinsku promenu. A problem je upravo u tome što sadašnji sistem javnog upravljanja ne funkcioniše samo iz razloga što je „u kvaru“, već i što je pogrešan. Zbog toga do progresivne promene sistema u Srbiji, po svemu sudeći, neće doći u skorijem periodu.

Naime, danas je u praksi moguće konstatovati dva društvenopolitička sistema, odnosno sistema javnog upravljanja društvom i državom. Jedan je koncept „velike države“ koji znači brojne nadležnosti i veliku ulogu države u redistribuciji dobara, formiranju cena, na tržištu, ekstenzivnu socijalnu politiku… Sve ovo vodi većim porezima, većoj administraciji, regulaciji, birokratiji. Alternativa ovom je koncept „male države“ (slobodnije tržište, niži porezi, manja redistributivna uloga države). Svoje ključne vrednosti država ne ostvaruje neposrednim upravljanjem kao u prethodnom slučaju, već prvenstveno definiše pravila i standarde uz deregulaciju i prepuštanje nadležnosti drugim subjektima (više slobode i konkurentnosti na tržištu i uključivanje u mrežu javnog upravljanja civilnog društva, privatnog sektora, kvazivladinih tela i mešovitih asocijacija). Tako država umesto „neposrednog izvođača radova“ postaje kontrolor i nadzornik poštovanja pravila, standarda i procedura. Ovo u načelu dovodi do smanjenja administracije, jeftinije države, a sa druge strane efektnije kontrolne funkcije.

Oni upućeniji prepoznaće u ovim modelima dva danas dominantna viđenja države i njene uloge, odnosno opciju današnjeg levog centra (socijaldemokratska opcija) i desnog centra (konzervativni liberalizam, narodnjaci). Ono po čemu partijski sistem Srbije samo liči, ali je još uvek daleko od partijskih sistema razvijenih evropskih država jeste upravo to što ne postoji konkurentnost ova dva modela. Istina, u Srbiji postoji bar jedna po vokaciji partija desnog centra, a to je SNS. S druge strane, još uvek se bore za svoju prvu poziciju na levom centru podeljena DS (odnosno DS i NDS) i SPS. Ovde treba napomenuti da je još pre raskola DS sebe definisala kao socijaldemokratsku partiju. Međutim, po rečima lidera SPS-a, i ova partija pretenduje na prvu poziciju u polju levog centra, poredeći svoju partiju sa nekim velikim evropskim partijama levog centra. Ipak treba istaći i da je SPS „levlji“ u odnosu na DS, te bi se pre mogao porediti recimo sa nemačkom partijom Linke, a ne sa SPD, ili pak sa Levom partijom u Švedskoj, a ne sa švedskim socijaldemokratama. Ove „levlje“ partije postoje u većini evropskih država, gotovo uvek prelaze cenzus, ali je broj osvojenih glasova znatno ispod prve dve partije. Osim toga veća je ideološka distanca, te ređe ulaze u vladu naročito ako je formativna partija sa desnog centra.

Osnovni razlog zbog čega se naš partijski sistem bitno razlikuje od ovih drugih jeste to što su kod nas i desni i levi zapravo levi. Drugim rečima i vodeća SNS i opoziciona DS (kao i otcepljeno krilo NDS) a još više SPS zastupa uglavnom socijaldemokratsku ideologiju i vrednosni sistem. Dakle, na partijskoj sceni ne postoji veća stranka koja se istinski zalaže za reformu sistema u smeru slobodnijeg tržišta i ekonomije a za povlačenje države iz neposrednog mešanja u društvene i ekonomske tokove.

Šta je razlog tome? Kao odgovor mogu se navesti tri vrste faktora. Prvi je nedovoljna upućenost, odnosno olako prihvatanje ideje da zbog velikog siromaštva u našem društvu država treba da ima izrazito socijalnu ulogu. Vrednosno i teorijski socijalna država nije sporna, ali iskustva jasno ukazuju na to da nema uspešne socijalne politike u siromašnom društvu (radi se samo o preraspodeli siromaštva, a ne društvenom progresu). Današnje bogate države, a koje su pritom i izrazito socijaldemokratske, to nisu uopšte bile u periodu akumulacije bogatstva i intenzivnog ekonomskog napretka. Drugi razlog je teorijsko-istorijske prirode, odnosno uticaj komunizma. Ne zaboravimo da su mnogi današnji političari ili deca nekadašnjih komunista ili su i sami nekad bili deo tog sistema. I treći, sigurno najvažniji i najuticajniji razlog jeste što u konceptu „velike države“ političari imaju mnogo veću ulogu i moć i mnogo je veći kolač koji dele nego u konceptu „male države“. Podsetimo se da je moć ključna kategorija u politici i političar nastoji da je sačuva i po mogućstvu uveća. Zbog toga će se još mnogo govoriti o reformi javnih preduzeća, o nezavisnom i efektivnom sudstvu, o decentralizaciji… Mnogo će se govoriti a malo uraditi!

Vreme je za nove ljude i ideje koje će parirati sada većinskoj poziciji, odnosno većinskom načinu mišljenja po pitanju organizacije države i upravljanja. Možda je njih već i na ovim izborima bilo. Treba biti dovoljno pronicljiv i prepoznati ih.

Autor je docent na Fakultetu za evropske pravno političke studije i urednik portala Spolu.rs