Aleksandar N. Denda Kroz pet godina Srbija će biti zemlja u kojoj će i dalje „uzgoj biljaka i životinja“ biti najzastupljenija privredna grana, a u industriji – hemija i metaloprerađivački sektor. Više od 12 odsto radno sposobne populacije (oko pola miliona stanovnika) radiće u državnoj administraciji, a u privredi 2,350.000 zaposlenih. Dakle, do 2012. zaposliće se novih milion radnika? Ni reči o novim tehnologijama i na znanju zasnovanoj ekonomiji. Kada ovo pročita Andrija Radošević (najbolji student elektrotehnike, smer telekomunikacije) ostaće mu da intenzivira pregovore sa stranim univerzitetima i ode glavom bez obzira u normalan svet. U ovakvoj nacionalnoj strategiji ekonomskog razvoja za njega i čitave generacije mladih stručnjaka i preduzetnika – nema mesta. Ali zato strategija (sudeći prema javnosti dostupnim informacijama) vrvi od nerazumnih prioriteta, kapaciteta, prognoza i projekcija i tvrdnji tipa „nacionalna strategija je pošla od toga da je prva faza tranzicije uspešno okončana“.
Ko je definisao faze i utvrdio kriterijume kad koja počinje, a kada prestaje? Koliko faza će uopšte biti i šta su ciljevi svake od njih? Šestogodišnje tranziciono tumaranje nastavlja se samozaljubljenim konstatacijama kreatora ekonomske politike „da su postignuti ciljevi“, a da nikome u stručnoj i široj javnosti nije jasno kako su do toga došli. Da li je cilj prve faze bio da se otpusti 278.000 radnika, da bude oko milion nezaposlenih, da se smanjuje broj privatnih MSP i da u svakom od 600 velikih preduzeća posle „velikih rezultata“ bude prosečno zaposleno 712 radnika, da se ne završi restrukturiranje nijednog velikog sistema i da se ne privatizuje značajan deo njih? Ako su to bili ciljevi, oni su ispunjeni. Ali ako su ciljevi bili da se restrukturirana privreda podigne približno na nivo od 1990, da se do 2007. zaposli oko milion novih radnika i otvori novih 130.000 preduzeća i radnji – kako piše u strategijama ove i prethodne vlade – koji su to ciljevi uspešno ostvareni?
U dostupnom tekstu Strategije nema ni reči o preduzetništvu, preduzetničkom restrukturiranju preduzeća, stvaranju mehanizama kojima će se preduzetništvo identifikovati, artikulisati i finansijski i nefinansijski podržavati. Šta znači sintagma – kreiranje ambijenta? Šta je poslednjih šest godina (osim Haga i Kosova) smetalo kreatorima da kreiraju ambijent? Da li je kreativnost iscrpljena na kupoprodaji Knjaza, Mobtela, šećerana, Sartida i ostalih firmi? Da se možda pod ambijentom ne misli na nešto poput Predloga zakona o stranim ulaganjima – gde se kao ključna pretpostavka podsticanja stranih investicija pojavljuje „efikasna“ državna administracija na svim nivoima, umesto preduzetništva kao kvintesence svega onoga što nam nedostaje. Ili se možda misli na ekspresno donesen Zakon o verskim zajednicama koji decidirano navodi obavezu lokalnih zajednica da u prostornom planiranju vode računa o potrebama za gradnju verskih objekata. U kojem zakonu postoji ista takva obaveza u pogledu „vođenja računa“ o potrebama preduzetnika i MSP? Mala i srednja i ostala preduzeća obavezna su da finansiraju poreze i doprinose verskih službenika, takođe da s prosečnih 300 miliona evra godišnje finansiraju svoje „kolege“ iz društvenih i državnih preduzeća – koji svojim radom ne mogu da zarade ni za vodu. Da li su na takav ambijent mislili autori Strategije?