Kako kontrolisati kontrolore

Dragan Vukšić Srbija je dobila Savet za nacionalnu bezbednost. Svaka ozbiljna zemlja ima slično telo. Krajnje je vreme da se i Srbija „uozbilji“. Savet bi trebalo da ubrza taj proces. Jedan od najvažnijih stalnih zadataka Saveta biće da usmerava, koordinira i kontroliše pet „tajnih“, obaveštajnih i bezbednosnih službi: BIA, Vojnoobaveštajna i Vojnobezbednosna agencija te Služba za istraživanje i dokumentaciju i Služba bezbednosti Ministarstva spoljnih poslova. Usmeravanje službi značilo bi određivanje težišta u radu, naravno preko nadležnih ministara i njihovih direktora, članova Saveta. Koordinacijom bi se izbegla preklapanja u radu i rivalstvo. Svako usmeravanje i koordinacija su i svojevrsna kontrola, ali kontrola ne sme da bude samo usmeravanje i koordinacija. Ona je više od toga: neposredan uvid u rad i odgovornost.
Kontrola službi moraće da bude dvojaka. Službe moraju da odgovaraju i Savetu za nacionalnu bezbednost i Narodnoj skupštini. Nijedna institucija ne sme da preuzme nadležnosti Parlamenta. Jer, Parlament mora da kontroliše i rad samog Saveta za nacionalnu bezbednost. Parlament ima efikasne mehanizme kontrole: Odbor za odbranu i bezbednost, kao stalno telo, i anketna i druga privremena tela, formirana za izvršenje konkretnog zadatka. Postavlja se pitanje kako će to funkcionisati? Parlament bi morao da koristiti pravo i da direktno „zaviri“ u rad neke od službi, mimo Saveta? Parlament, takav kakav je bio, nije bio u stanju da kontroliše službe, takve kakve su, jer njihov rad niko nije usmeravao i koordinirao. Formiranjem Saveta kockice su, barem formalno, složene.
Optimisti tvrde da će, koliko sutra, sve da bude drugačije. Kritičari službi smatraju da njih niko nije u stanju da kontroliše, jer službe već kontrolišu one koji bi trebalo njih da kontrolišu. Logički, politički i pravno nije prihvatljivo da u pravnoj državi postoji i opstaje mehanizam koji nije moguće kontrolisati. Ako postoji, onda to nije pravno i demokratski uređena država. U takvoj državi postoji samo diktatorski režim, koji se i oslanja na nedodirljive tajne službe. S druge strane, tajne službe su uz svaki vladajući režim, sve dok se ne urote protiv njega. Ali, službe imaju i svoju unutrašnju logiku okoštavanja i postepenog otuđivanja. One teže da budu „čuvari pečata njenog kraljevskog visočanstva“. Samo one znaju šta su državni i nacionalni interesi, pa ih zastupaju i brane i kad propadne režim i njegov sistem vrednosti. Službe i njihovi pripadnici se brzo prilagođavaju, da ne bi morali da se menjaju. U tom pogledu imamo bogato i tragično iskustvo. Službe su štitile lik i delo druga Tita, a naročito druga Slobe, i kad njih više nije bilo. Drugovi su stvarali službe, službe su čuvale drugove. Simbioza je bila potpuna.
Kritičari službi tvrde i da sadašnje stanje nije mnogo bolje, jer posle 5. oktobra 2000. nije bilo lustracije na češki način, raspuštanja službi i formiranja novih. Posle 5. oktobra službe, i ne samo one, ostale su netaknute. Ipak, poređenje sa Češkom nije adekvatno. Sporna je „jedna sitnica“. Dok su Česi i drugi istočnjaci bili pod „sovjetskom čizmom“, mi smo ih sažaljevali i, naravno zbog sebe, branili, sve redom: Poljake, Mađare, Čehoslovake, a paktirali smo sa najgorim, Čaušeskuovim režimom. A kad su propali komunizam i istočni blok, u Češkoj i drugim zemljama ogromna većina građana je to doživela kao oslobođenje. Kod nas, mislim na deo koji je pod svoju čizmu stavio Milošević, kao propast. Njima je prosvetlilo, nama je padao mrak na oči. Mnogi još nisu progledali, a ne zna se ni da li će.