Taman kad se činilo da stvari ne mogu biti gore, ispostavlja se da mogu. Čak se neke navodno „odgovorne“ članice evrozone suočavaju s višim kamatnim stopama. Ekonomisti sa obe strane Atlantika sada raspravljaju ne samo o tome da li će evro preživeti, već kako osigurati da njegova propast prouzrokuje što moguće manju zbrku.
Sve je očiglednije da evropski politički lideri i pored celokupne posvećenosti spasavanju evra, ne razumeju baš najbolje šta je potrebno da bi jedinstvena valuta funkcionisala. Stav koji je dominirao kada je evro uspostavljen jeste da sve što je potrebno jeste fiskalna disciplina – fiskalni deficit ili javni dug nijedne zemlje, u odnosu na BDP, ne treba da bude prevelik. Ali Irska i Španija imale su budžetske suficite i mali dug pre krize, što je ubrzo preraslo u ogromne deficite i veliki dug. Stoga sada evropski lideri kažu da moraju da se ograniče deficiti tekućeg računa država članica evrozone.
U tom slučaju, izgleda čudno da su Sjedinjene Države, koje godinama imaju ogroman deficit tekućeg računa, „sigurna luka“ za globalne investitore, dok kriza i dalje traje. Kako će onda Evropska unija razlikovati „dobre“ deficite tekućeg računa – jedna vlada stvara povoljnu poslovnu klimu, izazivajući prilive direktnih stranih investicija – i „loše“ deficite tekućeg računa? Sprečavanje loših deficita tekućeg računa iziskivalo bi mnogo veću intervenciju u privatnom sektoru nego što bi to nagoveštavale neoliberalne doktrine i doktrine jedinstvenog tržišta, koje su bile popularne u vreme uspostavljenja evra.
U Španiji, na primer, novac je išao u privatni sektor iz privatnih banaka. Treba li takvo iracionalno preterivanje da prisili vladu, htela to ona ili ne, da ograniči javne investicije? Da li to znači da vlada mora da odluči koji su uplivi kapitala – recimo u investicije na polju nekretnina – loši, te moraju da budu oporezovani ili na drugi način zauzdani? Prema mom mišljenju, to ima smisla, ali takva politika treba da bude omražena među zagovornicima slobodnog tržišta EU.
Zahtev za jasnim, jednostavnim odgovorima budi sećanja na rasprave koje su usledile nakon finansijskih kriza širom sveta. Posle svake krize pojavi se jedno objašnjenje za koje sledeća kriza pokaže da je pogrešno ili bar neadekvatno. Kriza u Latinskoj Americi osamdesetih godina dvadesetog veka bila je izazvana prekomernim pozajmljivanjem; ali time se ne može objasniti kriza u Meksiku 1994, te je ona bila pripisana nedovoljnoj štednji.
Onda sledi istočna Azija, koja ima visoke stope štednje, tako da je novo objašnjenje bilo „rukovodstvo“. Međutim, i to ima malo smisla, sa obzirom da su skandinavske zemlje, koje imaju najtransparentnije rukovodstvo na svetu, pretrpele krizu nekoliko godina ranije.
Zanimljivo je da za sve ove slučajeve, kao i za krizu 2008, postoji jedna zajednička nit: finansijski sektori su se ponašali loše i nisu uspevali da procene kreditnu sposobnost i upravljaju rizikom, kao što je trebalo da učine.
Ti problemi će se javljati sa ili bez evra. Ali evro je otežao vladama da reaguju. A problem nije samo u tome što je evro oduzeo dva ključna oruđa za poravnanje – kamatnu stopu i devizni kurs – i ničim ih nije zamenio, ili to što Evropska centralna banka ima ovlašćenje da se usredsredi na inflaciju, budući da su današnji izazovi nezaposlenost, rast i finansijska stabilnost. Bez zajedničkog fiskalnog ovlašćenja jedinstveno tržište je prokrčilo put ka poreskoj konkurentnosti – opsežnom takmičenju u cilju privlačenja investicija i unapređenja proizvoda koji bi mogli da se slobodno prodaju širom EU.
Štaviše, slobodno kretanje radne snage znači da pojedinci mogu da biraju da li će da plate dugove svojih roditelja – mladi Irci jednostavno mogu da izbegnu da ispunjavaju glupe obaveze nametnute zbog paketa pomoći koje je prihvatila njihova vlada tako što će napustiti zemlju. Naravno, migracija bi trebalo da bude dobra, jer se na taj način radna snaga raspoređuje tamo gde su zarade najviše. Međutim, ova vrsta migracije zapravo umanjuje produktivnost.
Čak i ako su oni iz severnih evropskih zemalja u pravu kada tvrde da bi evro funkcionisao ukoliko bi drugima mogla biti nametnuta efikasna disciplina (mislim da nisu u pravu), obmanjuju sebe moralnom igrom. Lepo je okrivljivati svoje sunarodnike s juga za fiskalnu raskalašnost, ili u slučaju Španije i Irske, zato što su slobodnom tržištu dali odrešene ruke, a da pri tom ne vide kuda bi to odvelo. Međutim, time se ne rešava problem današnjice – ogromni dugovi, bez obzira na to da li su rezultat pogrešnih proračuna privatnog ili javnog sektora, moraju da se reše u okviru sistema evra.
Autor je profesor na Univerzitetu Kolumbija i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
