Kakve tajne kriju prašnjave fascikle

Miloje Popović Kavaja Udba je naša sudba, Ozna sve dozna. Ove narodne izreke, koje se preko šezdeset godina prenose od usta do usta, a nekada su se izgovarale šapatom, dobile su nedavno još jednu varijaciju. Saopštenje ministra inostranih poslova da će se staviti na uvid dosijei svih zaposlenih u našoj, uzbudilo je u izvesnoj meri duhove i deo javnosti. Kako tumačiti ovaj potez? Da li ga oceniti dobrom ocenom ili dovesti u sumnju? Da li je to predizborni potez ministra, koji na taj način ubira poene za svoju stranku uoči parlamentarnih izbora? Toga svakako ima. Da li je ovaj potez došao sa zakašnjenjem, jer je od onih oktobarskih promena prošlo šest godina? I to se logički nameće. Da li je taj potez u skladu sa slovima raznih zakona i donet uz saglasnost vlade? Da li je?..
Sva ova pitanja možda za ovaj trenutak nisu bitna, niti tipična, kao što nije tipičan ni aktuelni ministar koji je doneo tu odluku. Od njega se ovakve stvari mogu i očekivati, ne samo zbog buntovne biografije, već i zbog mnogih nevolja koje je od tajne policije i dosijea lično preturio preko glave u poslednje dve decenije. Bio je to za njega poslednji trenutak, jer nije izvesno ko će posle izbora biti na čelu Ministarstva inostranih poslova.
Za dosijea posebno će biti zainteresovani sadašnji i bivši diplomati. Ne svi. Mnogi nisu više među živima, jer su od 1945, od kada se otvaraju arhive, prošle mnoge decenije. Drugi, koji su živi, u godinama su kada im mnogo ne bi prijalo da se motaju po hodnicima palate u ulici Kneza Miloša, za koju ih vezuju razne uspomene. Ne samo prijatne. Jedan broj će ipak iskoristiti ovu privilegiju i otići da zaviri u te starostavne hartije. Da vide ko su i kakvi su bili, ko je motrio na njihovo ponašanje u ambasadama i u kancelarijama, u kafanama i na sedeljkama. Ko su nenaručeni pisci njihovih biografija, i kako su ih ocenjivali neki u koje nikada ne bi mogli ni u snu pomisliti da imaju spisateljskog dara te vrste. Moći će da pročitaju ponešto od onoga što su pričali u životu, ali i onoga što nisu govorili, ali su možda mislili. Ili nisu.
Diplomatija je, od svog postanka pre više vekova (bar u ovoj formi), pa do danas, jedno od tvrdokornih uporišta tajnovitosti i zaključanih fascikli. Ona je u skoro svim režimima, čak i prilikom njihovih nasilnih promena, uspevala da zadrži svoju nedodirljivost, pod izgovorom da su to viši državni interesi. U tome se nađe delić istine i mnogi veruju u to, jer i novajlije na vlasti uskoro dolaze u slična ili ista iskušenja kao oni koje su srušili, pa se brzo hlade od radikalnih poteza. Rame uz rame sa tajnom diplomatijom ide samo tajna policija, njeni dosijei i podaci o zaverama i izvršiocima raznih dela i nedela.
Diplomati su kao neka vrsta kaluđerskog reda po ustrojstvu i načinu života, samo što umesto mantija nose crna odela, a umesto domaće rakije i vina, piju viski sa ledom i sodom. Ti i takvi diplomati, koji su se ovih šezdeset godina prekuvavali u ulici Kneza Miloša i po misijama u svetu, dobijajući devizne plate, neki rezidencije i udobne stanove (što im pripada po ustaljenim standardima u svetu), imali su razne kompenzacije za to što su tonuli u tajnovitost i anonimnost. Uvereni da rade veliki posao za svoju državu, što je u velikom broju slučajeva bilo i za očekivanje. Ta profesija (kojoj mi u Srbiji zbog silnih promena državnih statusa danas dosta olako prilazimo), davala je pored zadovoljstava i izvesne obaveze, od kojih je jedna bila da se pišu zabeleške i izveštaji raznih vrsta. Ne samo o događajima u zemlji u kojoj služe, već i o ljudima sa kojima se susreću, pa kada treba i o kolegama sa kojima rade. Te beleške, ruku na srce, nisu radili samo diplomati. I drugi su se iskušavali na tom polju, oni koji su u diplomatiji bili bliski policiji.
Prijaviti komšiju koji nije poštovao uputstva o štednji struje (sećate se prve polovine osamdesetih godina) ili prijaviti nekoga upravama carina danas – to su sve doušništva posebne vrste, pa im se gleda kroz prste. Beleške diplomata o diplomatima praktikovane su i predstavljale malo sladostrašće njihovih aktera, posebno kada se nalazio povod da se neko osveti ambasadoru, šefu misije, kolegi koji mu se zamerio. U tim dosijeima sigurno ima svega, pa će mnogima koji zavire u svoju fasciklu danas to izgledati delimično smešno, jer je vreme pregazilo njihovu ozbiljnost. Iako će imena doušnika i spisatelja biti uklonjena, kao i neki detalji suviše lične i pikantne prirode, mnogi će lako prepoznati njihove autore.
Sem onih kojima je to bio hleb, beleške i dostave su posebno praktikovali oni koji su njima dokazivali svoju lojalnost i „prali“ biografije. Time su učvršćivali svoje pozicije u hijerarhiji i utirali put avanzovanju. Bili su pohvaljivani i podsticani od nadležnih, pa su osećali i neku vrstu političkog sladostrašća u toj raboti.