Kandidat za Borhesa

Nipošto se ne događa često da naiđete na prozno delo čija raskošna lepršavost i životnost kao da nadmašuju sâm jezik. Srpski pisac Zoran Živković (ne treba ga brkati s bivšim premijerom Srbije) već ima mnoštvo vatrenih poklonika u Americi. Iako je možda još rano da ga proglasimo novim Borhesom, njegov mozaički roman Sedam dodira muzike svakako ga čini vodećim kandidatom za tu titulu.
Izvrsno načinjena elegantna knjiga Sedam dodira muzike skup je priča u kojima muzika igra preobražajnu, neretko mističnu ulogu u životima likova: neskladne melodije svirača na verglu dočaraće jednoj starici prizore umiranja drugih ljudi; starinska muzička kutija prizvaće utvare u domu starog udovca. Iako su neki scenariji već viđeni, Živkovićeva obrada nadasve je originalna – on nepogrešivo nalazi srž transcendentnog u svakodnevnim i neistraženim obredima.
Podjednaku pohvalu zavređuje i prevodilac Elis Kopl-Tošić koja Živkovića čini čitljivim bez žrtvovanja egzotične različitosti njegovog načina izražavanja. Takav je, na primer, opis ponovnog uranjanja u san kao u „jezero mastila“ ili zagonetno upozorenje da „oni koji očekuju konjanika ne smeju da pomešaju otkucaje vlastitog srca s batom kopita“.
Ima se utisak da je odveć sputavajuće ugurati Živkovićevo delo u kategoriju spekulativne proze, ali dok se u našem ograničenom jeziku ne javi neki prikladniji naziv, moraćemo time da se zadovoljimo.