Ko će ispričati lepšu bajku

Moral i politika su dva suprotna pojma, po mišljenju mnogih birača, dok političari puritanski zastupaju etičke norme, ali samo kada ih upere kao zamerke rivalima iz suprotnih tabora. Ipak, postoji neka crta koja se ne sme preći, jer usledi kazna na izborima. U našem stranačkom životu retko se priznaju greške radi sopstvene dekontaminacije, već se to dešava samo pri izbacivanju iz igre konkurenata za liderske fotelje. Brojni su takvi primeri: SPS je više puta razbucala samu sebe u jagmi za položaj glavnog surogata pokojnog predsednika. Dinkić je gurnuo Labusa u političku istoriju i raspada se od truda da stvori sopstvenu harizmu. Poslanici SPO postupili su slično prema svom idejnom tvorcu, sa polovičnim uspehom.
Srpsko biračko telo, osim normalnih tranzicijskih zaokreta, karakteriše izvesna iracionalnost. Birači vole da im se priča samo ono što žele da čuju. Znaju se opredeliti za imaginarnu, a odbaciti realnu koordinatu sistema, što ih čini pogodnim za manipulacije. U aktuelnoj kampanji, rezultati izbora opet se „lome“ na Kosmetu. Eto strankama prilike da se utrkuju ko će biračima ispričati što lepšu bajku o kosovskoj Crvenkapi koja je pojela vuka. U duhu sintagme „srpska posla“, Kosovo je odbranjeno tekstom preambule Ustava, gde piše da je to naša teritorija – i gotovo. Umesto da usvojimo zajedničku strategiju i taktiku, svaka stranka piše svoje jevanđelje. Modaliteti se kreću u najširem dijapazonu.
Po Ivici, svetu treba uterati strah u kosti ratnim pretnjama, makar to bilo samo na rečima; po Tomislavu, ako nam se Evropa zameri, surovo ćemo je kazniti odbijanjem pridruženja, makar nas na kolenima molila usrdnije od vapaja u Kanosi; po Koštuničinim usklicima da Kosovo ostaje srpsko, svi su stavljeni pred svršen čin. Ni sam ne zna kako to da izvede, ali je uspeh zagarantovan, pod uslovom da glasamo za njega, Velju i Palmu. Ipak, najviše verujem Vojislavu, čoveku koji je ujedinio partizane i četnike i Arkanovu vojsku, pretvorio Sulejmana Ugljanina u stranačkog ljubitelja Srba, pa čak osigurao logističku podršku radikala. Sve je lepo sredio po sistemu zlatne ribice koja štedro ispunjava želje; po Dinkiću, političko rešenje može se postići ekonomskom varijantom na zadovoljstvo obe nepomirljive strane. Divim se tom čoveku koji je „stručnost“ locirao napred, politiku pozadi, pa time maše Srbiji da donese neprocenjive kolateralne koristi. Uopšteno, obećanja se često svode na skupljanje jevtinih efekata, pri čemu se više očekuje od onih koji manje obećavaju.
Ostatak izborne bitke vodi se oko ulaska u Evropu, navodnog iskorenjivanja korupcije i obećavanju svega od čega se stvarno živi. O Evropi se mnogo pričalo, neka ostane bez komentara. Korupcija se može izvući pred zagradu, kao zajednički činilac svih stranačkih htenja. Ostaje nam slobodan izbor kome da verujemo. Na mene utisak meseca ostavlja Dinkić. Rešenje je elegantno i gratis. Jednostavno neku ustanovu ili centar, kako se već zove, preimenovati u agenciju za borbu protiv korupcije i tako zadati korupciji smrtonosan udarac. Prosto i efikasno, ali se toga trebalo setiti. Još par reči o izbornim sloganima. Odbacujem kao neinventivan „Živela Srbija“ jer te reči svima podjednako pripadaju. Tipičan strah uliva mi „Srbijo, glavu gore“, jer su nas ta uspravljanja uvek bacala nazad, pa strahujem da ćemo upornim uspravljanjima stići čak i u mlađe kameno doba.