Ko i zašto krije istinu

Žanka Stojanović U vezi sa člankom „Kome smeta general Zdravko Ponoš“, što se u vašem uglednom dnevniku pojavio u broju od 14. i 15. aprila 2007, kao prilog odbrani reformi u Vojsci Srbije, želela bih da javnost upoznam sa sledećim.
Porodice šesnaestoro žrtvovanih radnika Televizije Srbije, nakon pada Miloševića obratile su se Ministarstvu odbrane, u proleće 2001, zahtevajući odgovore o ulozi vojske u tom masovnom ubistvu. U tom kontekstu, porodice žrtava postavile su ministarstvu 15 jasnih, jednostavnih pitanja, a ministar odbrane Slobodan Krapović (koji je ubrzo zatim smenjen), obećao je porodicama odgovore. Evo nekih od tih pitanja, postavljenih 2001, dakle pre punih šest godina:
Kakve informacije imate o bombardovanju televizije Srbije? Kakva je bila uloga vojnog vrha u događajima oko RTS-a?
Posebno nas interesuju sva obaveštenja, pismeni tragovi, audio zapisi ili bio kakav dokument da će RTS biti meta. Da li su ta obaveštenja evidentirana u knjizi dežurstava (kakve su, po vojnim pravilima, bili dužni da vode centri obaveštavanja)?
Ko je bio naredbodavac za iseljenje ljudstva, dokumentacije i tehnike iz vojnih i drugih ustanova. Zašto on nije naredio iseljavanje i RTS-a?
Ko su ljudi (navesti imena) iz vojnog vrha koji su bili zaduženi za istragu i za raščišćavanje ruševina RTS-a? Gde su ti izveštaji?
Zašto vojska, shodno svojim ovlašćenjima, nije reagovala na neizvršenje naredbe broj 37 (kojom je Savezna vlada naredila evakuaciju Televizije)?
Postoje li ikakvi posebni zapisi opomena da će RTS biti gađana, jer g. Robertson (tadašnji generalni sekretar NATO) tvrdi… da je vojni vrh bio obaveštavan šta će se gađati, i to na razne načine?
Kakva je bila uloga generala Dušana Vojvodića, koji je neposredno pred bombardovanje sklonio iz Televizije svoju ćerku, u pogibiji šesnaestoro radnika RTS-a?
General Krapović, kao ni njegov pomoćnik Slobodan Petković, nisu tada odgovorili na postavljena pitanja, ali je neke relevantne (i po Vojsku optužujuće) odgovore ponudila knjiga „Tišina u Aberdarevoj“, što se pojavila u proleće 2006. Pred promociju knjige u Narodnoj biblioteci Srbije, krajem prošle godine, porodice su pozvale tadašnjeg načelnika Uprave za informisanje Ministarstva odbrane, generala Zdravka Ponoša, da prisustvuje tom događaju. Pri tom su mu poslale i listu sa 15 pitanja, koje je nešto ranije bio dobio i Ponošev prethodnik, kapetan bojnog broda Petar Bošković. General Ponoš se na to odmah ljubazno javio telefonom, objasnivši da upravo ide na dvonedeljni put u Estoniju; obećao je da će pročitati knjigu i odmah po povratku poslati odgovore na tih 15 pitanja.
Budući unapređen nakon tog putovanja, general se više nikada nije javio. A novi šef Uprave za informisanje, pukovnik Zoran Puhač, 6. aprila porodicama šalje pismo u kojem piše: „Na nivou Ministarstva odbrane nije pokretana posebna istraga o bombardovanju RTS, jer se radi o civilnom objektu“. To je, verovatno, istina. Međutim, RTS je, kao ustanova od posebnog značaja, u ratnim uslovima bio pod direktnim nadzorom Ministarstva odbrane, to jest u to vreme pukovnika Petra Pajčina. Ministarstvo je, dakle, dopustilo direktoru Dragoljubu Milanoviću da prekrši naredbu Savezne vlade broj 37 o obaveznoj evakuaciji Televizije na rezervno mesto rada, i time postalo njegov saučesnik. Porodice žrtava pitaju, dakle, zašto onda Ministarstvo odbrane, to jest Vojska Srbije, nije pokrenula odgovarajuću istragu?
Da li je Vojska (i kojim putem) obavestila Miloševića o predstojećem bombardovanju Televizije, pitale su porodice? Evo Puhačevog odgovora, tipičnog za čitavo njegovo pismo: „Nakon dejstva NATO snaga po objektima republičkih institucija, ukazivano je da postoje indicije za njihovo dejstvo po civilnim i privrednim objektima“. Sasvim uvijeno i sasvim vojno-šifrantski. Za razliku od Puhača, pukovnik Momir Stojanović, bivši šef vojne službe bezbednosti, bio je sasvim određen u intervjuu koji je dao krajem 2003: „Znali smo… koje će ciljeve NATO gađati“. Ništa indicije, ništa ukazivano je (ko je, kome, kada i kako ukazao?), ništa ruganje u stilu „privredni objekti“. Gde je odgovor o generalu Vojvodiću i njegovoj kćeri, koju je ovaj izveo iz Televizije uoči bombardovanja zgrade?
Nekoliko porodica imalo je prilike da vidi snimke bombardovanja RTS-a, koje je Vojska priložila kao dokaz na famoznom „suđenju Klintonu“ septembra 2000. Na njihov zahtev da im Vojska omogući uvid u njen filmski materijal o bombardovanju RTS-a, pukovnik Puhač odgovara ovako: „S obzirom na potresnost scena… taj materijal ne može biti dostupan javnosti“.
S obzirom na potresnost scena, i s obzirom na svoju sramnu ulogu u ubistvu vlastitog civilnog stanovništva, Vojska Srbije, uostalom, nije uskratila saradnju samo porodicama žrtava nego i civilnom sudstvu: više od godinu dana stajao je u Ministarstvu odbrane zahtev beogradskog Okružnog suda da se na suđenju Miloševićevom direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću pojavi svedok Ministarstva odbrane. Kad se taj svedok najzad pojavio pred sudom (bio je to pukovnik Petar Pajčin, direktno nadležan za RTS tokom intervencije NATO), on je lažno svedočio, u korist Milanovića. Anatomija tog lažnog svedočenja data je u knjizi „Tišina u Aberdarevoj“ na stranama 101-117.
Porodice žrtava evo već sedmu godinu čekaju da započne reforma miloševićevske Vojske. Mi ćemo znati da je ta reforma počela onda kad budemo dobili precizne odgovore na naša kratka pitanja.