Ko je ubio Deda Mraza

Međutim, bh-turizmolozi su negodovali zbog stava bh-akademika tvrdeći da nipodaštavanjem „ničim izazvanog“ Salinasa sami sebi urušavamo potencijalno potentan turistički prihod koji bi došao od mnoštva stranih gostiju i njihovih deviza, inače preko potrebnih tadašnjoj Jugoslaviji, koja je proživljavala eksperiment „ekonomske stabilizacije“.

Cinici među nama mogli bi da primete kako je obeležavanje takozvane „srpske nove godine“ u dvorani Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, u organizaciji predsedavajućeg najvišeg tela Svetske organizacije Vuka Jeremića, a u izvedbi beogradskog hora Viva Vox, neprimereno i neukusno.

Kako jedan državni činovnik na „privremenom radu“ u inostranstvu tuđim (državnim) parama pravi megalomanski spektakl, koji podrazumeva avionske karte nemalog hora na relaciji Beograd – Njujork – Beograd, njihov smeštaj, eventualne dnevnice i ostale troškove. I zaista: može se postaviti pitanje koliko je Jeremić time učinio Srbiji i „njenoj“ Novoj godini, a koliko u pogledu sopstvene promocije, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

Međutim, stvarnost nije jednodimenzionalna, pa bi isto tako moglo da bude ravnopravno pitanje: da li bi jedan beogradski hor mogao da nastupi u dvorani iz koje se, barem nominalno, upravlja svetom, da je predsedavajući Generalne skupštine UN neko iz Zambije, Litvanije ili Brazila. Uz ovo pitanje moglo bi da ide i potpitanje: ako su američki mediji, recimo, samo sedam dana ranije posprdno izveštavali o tome kako Srbi u SAD (od kojih mnogi i ne znaju srpski) uz rafalnu paljbu automatskog i poluautomatskog oružja proslavljaju Božić (jedan voditelj je primetio da su Srbi verovatno ubili i Deda Mraza), da li je onda loše što smo pokazali da poneki među nama znaju i da zapevaju. A američkim medijima ne promakne horsko cvrkutanje kada je u publici i Hilari Klinton i Ban Ki Mun. Njih, naravno, Jeremić mnogo ne zanima.

Pošto je onu Jugoslaviju posle „ekonomske stabilizacije“ sustigao krvavi rat, u zaborav je otišla iz današnje perspektive banalna dilema običnog sveta sa sredine osamdesetih: da li su u pravu bh-akademici ili bh-turizmolozi.

Možda će jednom i dvojba da li je trebalo organizovati nastup Viva Vox u Njujorku biti smešna, čak i nerazumljiva. Ako tako bude, onda će Srbija biti daleko od lošeg imidža koji joj je prišiven pre dvadesetak godina, a kojem trenutno ne možemo pobeći, taman i svi zajedno, koliko nas ima, zapevali.