Koliko košta sporost

Saša Nikašinović Ono što se danas događa u Srbiji podosta liči na film „Ima li pilota u avionu?“. Ko danas uopšte vodi Srbiju i srpsku ekonomiju? I kuda? Od izbora je prošlo više od mesec dana, a političari još nisu počeli ni ozbiljne razgovore o formiranju nove vlade. Kako izgleda, ne žuri se ni Koštunici ni Tadiću. Iz različitih razloga obojici odgovara politika „ajd’ polako, ajd’ lagano“. Kada će biti nova vlada – ne zna se. Da li ćemo uopšte dobiti novu vladu ili nove izbore – takođe se samo nagađa.
Zbog ovog oklevanja i taktiziranja političara nisu preterano uzbuđeni niti uznemireni ni ukupna politička javnost ni birači. Mediji se ponašaju kao da je izbor vlade isto što i loto – ove nedelje nije izvučena sedmica, ali stiže nova nedelja i novo izvlačenje. Neko tipuje na stare kombinacije, neko doda poneku novu i to je sve.
U poslednje vreme smo se naslušali dosta priča o Kosovu i bečkim pregovorima, čiji je ishod i pre početka bio manje-više jasan svima i u Srbiji i na Kosovu i u svetu. O ekonomiji se priča nešto manje, ali nije da se ne priča. Vruć krompir u ekonomiji je trenutno budžet. Toliko vruć da je čak i Koštunica, koji retko daje izjave, našao za potrebno da objasni da će plate i penzije biti isplaćivane redovno čak i ako novi budžet ne bude donet u martu. Zaposleni u prosveti, zdravstvu, vojsci i državnim službama, zajedno sa penzionerima ne treba da brinu – para će biti.
Nije, međutim, jasno ni kako se ove prinadležnosti sada isplaćuju. Umesto budžeta Srbija ima odluku o privremenom finansiranju, koja važi samo do 31. marta. Visina sume za to prvo tromesečje ograničena je na četvrtinu rashoda iz lanjskog budžeta. Kada bi se svi troškovi, koji su sada veći od prošlogodišnjih, u prom tromesečju redovno podmirivali, ta suma ne bi bila dovoljna. Već u martu nedostajala bi sredstva i za penzije i za plate. Da se to ne bi dogodilo, neki troškovi se jednostavno ne plaćaju, tako da za penzije i plate ima dovoljno para.
Politika po kojoj država ne plaća račune nije nova. Primenjivao ju je i Milošević, a krajnja posledica bila je opšta nelikvidnost privrede. Sada se to neće dogoditi, jer banke nisu prazne kao u Miloševićevo vreme, pa je nedostatak novca moguće nadoknaditi kreditima. Problem je, međutim, u tome što krediti nisu jeftini – moraju se plaćati kamate. Taj trošak moraće neko da plati. Ako ne budu plaćene iz budžetskih sredstava, kamate će povećati troškove privrede, pa će se to preliti u inflaciju. Isto će se dogoditi i ako kamate plati država, a budžetski manjak nadoknadi povećanim porezima. U oba slučaja stiže pritisak na cene, a ceh će platiti privreda i obični građani. Mogli bismo, dakle, zbog budžetskih zavrzlama da se suočimo sa većom inflacijom.
Postoji, inače, teorija da produžavanje odluke o privremenom finansiranju po Ustavu nije moguće, ali se Vladi ništa neće dogoditi jer nema ko da ospori ustavnost te odluke – pošto Ustavni sud ne funkcioniše. U Ustavu, međutim, piše nešto drugo. U članu 92. stoji: „zakonom se utvrđuju rokovi u kojima budžet mora biti usvojen i način privremenog finansiranja“. Vlada, dakle, može da radi šta hoće jer zakon kojim se propisuje način privremenog finansiranja tek treba da bude donet. Sve u svemu, ne bi bilo čudo da – ako to nekome bude odgovaralo, recimo zbog izbora – Srbija čak celu godinu provede sa privremenim budžetom. Koliko će nas takvo finansiranje koštati moći ćemo, u tom slučaju, da izračunamo tek na kraju godine.
Privremeno budžetsko finansiranje je tek jedan primer za cenu sporosti. Već sada se upozorava da postoji mogućnost da se završetak privatizacije protegne i na narednu godinu. U svakom slučaju, privatizacija javnih preduzeća kasni. Privatizacija Naftne industrije Srbije trebalo je već da počne, ali je to ostavljeno u nasleđe novoj vladi. Koliko sve to košta – zasada se ne zna.
Prema pesimističkoj prognozi, mogli bismo lako da doživimo i nove izbore i novo tromesečno dogovaranje o vladi. A Koštuničina vlada mogla bi u tom slučaju da prigrabi još veći kolač privremene vladavine. Pa da vlada uredbama umesto da se muči oko obezbeđivanja većine za donošenje novih zakona. Da li će i tada Tadić sedeti i taktizirati ili će nešto i učiniti ostaje da vidimo.