Kolonijalni diskurs

Zoran Hamović Kruži „ovim našim prostorima“ pitanje koja je najveća nevladina organizacija danas. Svi već znaju odgovor i sa neskrivenim sadomazohističkim zadovoljstvom pogađaju da je reč o Srbiji. Posle ovoliko vremena provedenih bez vlade i živeći tehnički, već smo se navikli i shvatili da razlike i nema. Napetost susreta s činjenicom da nam domaća vlastela nije potrebita od tragedije pretočena je u relaksirajuću komendiju zabune, a život je postao nezavisna navika podjednako lepa sa i bez vladalaca. Uspeo je još jedan socijalni eksperiment: neprimetno, porez se pretvorio u harač. Ako sam dobro razumeo, smisao tehničke vlade iscrpljuje se u tehnici ubiranja onog što se građanima ne vraća i može se zaključiti da su građani za nedostatak socijalne skrbi sami krivi. Primera radi, o ulaganju u kulturu u ovom trenutku ne sme se ni misliti.
No, ne govori se ovde s nedostatkom mere i ukusa, niti se iko besmisleno napada u trenutku koji ima za sve nas važan istorijski beleg. Reč je samo o posledicama koje mogu proizaći iz nesavesnosti ili nekompetentnosti svih koji su demokratski izabrani da vrše vlast. Njihova manipulacija izbornom voljom građana ostavlja mogućnost da se građani sami snalaze i organizuju, istražujući mogućnosti ne samo opstanka već i stvaralačke identifikacije društva.
Pokušajmo da tehničko vladanje iskoristimo i prepoznamo ga u pozitivnijem svetlu. Ovaj pokazni primer deetatizacije možemo sagledati i kao buđenje povećane lične odogovornosti i građanske inicijative, koja više neće dozvoliti čekanje kao preovlađujući oblik našeg društvenog angažmana. Čekanje je već porodilo mnoštvo doktrina koje konzerviraju lenjost, pasivnost i inertnost, jačajuči nekontrolisane interese korumpirane elite okrenute trošenju postojećih, a ne proizvodnji novih vrednosti privlačnih evropskoj i svetskoj tržnici. Odsustvo delovanja i traganja za kreativnim rešavanjem problema čini strahove od zavisnosti opravdanim, a atmosferu zatvorenom i frurstraciju da u sopstvenoj zemlji imamo istorijski tajm šer ili čak nužni smeštaj. U tom kontekstu potezi stranih, čak i nadnacionalnih institucija i organizacija koje podržavaju projekte afirmacije kulturnog stvaralaštva ili baštine, često se s nerazumevanjem čitaju i neprijateljski doživljavaju. Kada je reč o Kosovu i Metohiji svakako da ima mesta sumnji da nije bilo političke volje niti je u skladu s tim međunarodni korpus organizacija dovoljno učininio da se srpski kulturni spomenici zaštite od uništenja. Međutim, mora se s druge strane razaznati nivo i cilj podrške i razumeti da se ne mora u svim gestovima dobre volje tragati za skrivenom namerom, niti u velikodušnosti opterećenje jeftinom računicom.
Primer Narodnog muzeja u Beogradu pruža nam mogućnost da jasnije sagledamo dobru praksu i ohrabrujuću perspektivu. Započeta je obimna rekonstrukcija koja zahteva veoma velika ulaganja i zalaganja. Sasvim je jasno da sredstva koja državna kasa može da pruži nisu dovoljna i da bi čekanje ili oslonac samo na taj izvor bili pogubni za realizaciju ovog ambicioznog i za kulturu izuzetno značajnog projekta. Upravni i kreativni tim Narodnog muzeja svoju misiju nije shvatio kao „redovni remont državnog vlasništva“, već kao izazov stvaranja evropskog muzeja u Beogradu i sistematski pokrenuo motivaciju mnogih međunarodnih dobrotvora. Jedan od njih je i kiparska Leventis fondacija, koja je izvanrednim doprinosom omogućila rad na uređivanju atrijuma zgrade.
Navikli da se ime ostrva Kipar uglavnom spominje kad je reč o novcu koji je iz Srbije odlazio, ulaganje u našu kulturu s one strane veliko je i prijatno iznenađenje. Kiprani veoma dobro znaju koliko su važne institucije za zaštitu i prezentaciju kulturne baštine, posebno kada ona u novom okruženju više nije samo nacionalna. Ovom donacijom pokazali su da je briga o kulturnom bogatstvu zajednička i da svi mogu i moraju davati svoj prilog.
Nesumnjivo je da se moć onih koji po inerciji sopstvenog viđenja nemilosrdno preuređuju svet, može meriti uništenim i izgrađenim. Iz istorije smo, kao i Kiprani, mnogo puta do sada mogli da izvučemo pouku da je malim narodima važna mudrost koja život znači – opredeljnje za učešće u građenju, stvaranju. Podanički status je u odbijanju ili zanemarivanju suštine građenja i stvaranja. Za učešće u stvaranju kulture Evrope nije bila potrebna pozivnica, niti će biti. Veličanstvene tvorevine nisu evropske cigle i malter, već službovanje originalnim idejama koje su ih povezale i pregnuće pretvorile u monumentalnost istorijskog trajanja i zajedničkog bogatstva.