Kome je trebala Jugoslavija 1918?

U želji da, posebno mladi čitaoci, saznaju istinu o tim danima, odlučio sam se da prevedem sa slovenačkog izvode iz članka objavljenog osam meseci posle nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Reč je o dva nastavka članka „Korošec nas je prodao Srbima“ („Korošec nas je prodal Srbom…“), koja su objavljena u mariborskom katoličkom političkom listu „Straža“ 18. i 22. avgusta 1919. Dakle, ne radi se o prosrpskom i projugoslovenskom glasilu tadašnjih slovenačkih „liberalaca“, već o njihovim protivnicima, tvrdim pristalicama katoličkog sveštenika Korošca, okupljenim oko „Slovenske ljudske (narodne – nap. N. M.) stranke“, koji su 1914. bili pobornici rata sa Srbijom.

Povod za članak su očito bila trvenja unutar slovenačkih klerikalaca, odnosno odbrana Antona Korošca od optužbi da je Slovence „prodao Srbima“.

U prvom nastavku od 18. 8. 1919, nepotpisani autor (očito član uredništva lista) kaže: „Kod rasula Austrije imali smo Slovenci samo dve mogućnosti: da se naslonimo na Srbiju ili da nas razdele između sebe Nemci i Italijani (upotrebljena je reč „Lahi“ – nap. N. M.). U tom drugom slučaju bi Italijani sigurno zauzeli do Zidanog Mosta, sa rudnicima u Trbovlju i Hrasniku. Korušku i Štajersku bi dodelili Nemačkoj Austriji. Samo bi hrvatska kraljevina dobila neku vrstu samostalnosti pod italijanskim nadzorom i možda bi tome dodali od kranjske pokrajine takozvanu Belu Krajinu. Suluda je svaka priča, da bi mi mogli da proglasimo svoju republiku ili nešto tako“ (o tome koje bi bile granice te „hrvatske kraljevine“ pod italijanskim protektoratom ćemo videti u drugom nastavku članka – nap. N. M.).

Sledeći broj lista Straža je izašao 22. avgusta 1919. a u njemu je donesena treća glava članka, koja ima naslov „Naše jedino spasenje Srbija“. Evo tog poglavlja:

„Vlastitu republiku dakle nismo mogli da proglasimo. Morali smo ili da se naslonimo na Srbiju, koja je član Antante i ima u njoj veliki ugled, ili da trpimo, da radi Antanta sa nama kao sa svojim neprijateljima. U tom slučaju bi morali čak da vratimo Srbiji svu štetu koju su napravili naši vojnici, ili robom, ili novcem, ili radom. U tom slučaju bi na primer Srbi moigli da zahtevaju, da Štajerska da Srbiji toliko i toliko odeće, nameštaja, živine itd. Mariborsko okružno poglavarstvo bi moralo da pošalje toliko i toliko hiljada ljudi u Srbiju, da tamo besplatno popravljaju štetu koju je napravila Austrija. U tvrde glave naših austrofila (u originalu je upotrebljen slovenački izraz „nemškutari“ – nap. N. M.), koje su osim toga zadimljene vinom i rakijom, ni sada ne ide u glavu, da smo mi poraženi i potpuno zavisni od Antante.

U rasulu Austrije nije bilo pitanje da li se Srbije nekome sviđa ili ne, morali smo k njoj da spasemo, šta se može spasiti, mi nismo mogli da postavljamo nikakve uslove. Srbi su bili ti koji su imali reč i moramo kazati da su nas primili kao nesrećnu braću, iako su mogli da nas prime kao izdajnike jugoslovenskog naroda, jer smo se borili sa Austrijom protiv Srbije.

Mi smo trebali Srbe a ne oni nas. Srbi su mogli da se postave na isključivo srpsko stanovište i kažu: uzimamo samo pokrajine, gde živi srpsko stanovništvo: Bosnu i Hercegovinu, južnu Dalmaciju, Banat i Bačku, deo Slavonije i od Hrvatske: Liku, ostali Hrvati i Slovenci nek rade šta hoće. U tom slučaju bi Srbi mogli da žive u prijateljstvu sa Italijanima i Nemcima i dobili bi lepu ratnu odštetu. Ovako su istina dobili nešto sveta i neka tri miliona stanovnika više, ali zato najmanje 25 milijardi austrijskog duga, nikakvu ratnu odštetu i neprijateljstvo Italijana i Nemaca. KASNIJI ISTORIČARI ĆE PISATI DA SU PRI OVOM UJEDINjENjU PUNO VIŠE DOBILI SLOVENCI NEGO SRBI.

Dakle, Korošec nije prodao ništa, jer nije imalo šta da se proda…“.

Kada se čita posle 100 godina, ovaj članak iz slovenačke katoličke Straže iz 1919. deluje i jako iskreno, i lucidno: autor je pretpostavljao ko će u Jugoslaviji gore proći, što se 72 godine kasnije i obistinilo. Kralj Petar, regent Aleksandar, Nikola Pašić i drugi glavni političari Kraljevine Srbije su hteli Jugoslaviju.

A mogli su da Srbiji priključe Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju do Splita (što otprilike i jeste bila srpska etnička granica nekad, u vreme vizantijskog cara Konstantina Porfirogeneta u 10. veku), Banat, Bačku, deo Slavonije sa Sremom, Liku sa Kordunom i Banijom, i da time zaokruže puno homgeniju i stabilniju državu. Umesto što su Srbiji navukli austrijske dugove, mogli su da dobiju ratnu odštetu, koje su se odrekli.

Uza sve to, srpski političari su već 1918, uzimanjem pod okrilje slovenačkih i hrvatskih krajeva, proizveli neprijateljstvo Italije i Nemačke – umesto da se sa njima dogovore i imaju ih za saveznike.

Protiv ovakve srpske političke „mudrosti“ je bio najumniji srpski političar toga doba, crnogorski kralj Nikola Petrović, ali je on i sam završio život u emigraciji.

Početni razlozi posrtanja u, za Srbe poražavajućem 20. veku, leže u pogrešnim odlukama iz decembra 1918.

Autor je pravnik i publicista iz Ljubljane