Komediografkinja – tehnološki višak

 Ni u karton sitijima nema mesta, ali njih niko neće da uveze, a našu decu sa fakultetima hoće. Oduvek. Bežali su ljudi od Miloševićevog režima, beže i od ovog, a bežali su i od carskog i kraljevskog. Ili ih je nešto oteralo? A kad bismo pre pravljenja novog nataliteta (za dijasporu) zaposlili i udomili ovaj koji smo većiškolovali?

„Tmačaart“, časopis za dramu, teatar i odgoj, broj 41-42/godina 10. jul 2008. posvećen je Mirjani Ojdanić, ženi čiji opus me beskrajno, većgodinama, uveseljava. Nikada do sada komediografkinja, uz to žena i živa, nije dobila čitav broj časopisa. Urednici obično veruju da su mrtvi pisci manje opasni od živih. Žene dođu na red kad se i poslednji skriboman namiri. Drame se smatraju ozbiljnijom literaturom od komedija, valjda zato što narod više voli komedije, pa šta će jednoj komediografkinji, živoj celi književni broj? Kad je onomad od tri nagrade na jednom anonimnom konkursu odnela prvu i drugu i još jedna joj otkupljena ovde, to jest u Srbiji, počeše zbog nje da ukidaju anonimne konkurse jer se predsednik žirija zdravo potres’o ni sam ne verujući da joj ih je tako neštedimice udelio. Zato su uveli konkurse na kojima se zna ko je poslao tekst. Tako je lakše podeliti nagrade ravnopravno – nešto partijskim drugovima, nešto kumovima…

Elem, Mostarci se drže reda. Konkurs za originalni dramski tekst je anoniman, ni po babu ni po stričevima, ni po partijskoj ni po etničkoj pripadnosti. Ko im je kriv? Mirjana za „Adrenalin ili navikavanje na pakao“ upala među tri ravnopravna teksta koji su se „temom i dramaturškim pristupom izdvojili na konkursu“ (prva nagrada), njen „Patak u sosu ili klimaks na selu“ preporučen je časopisu za objavljivanje i teatrima za produkciju, kao i „Dijaspora“ („Imigranti ili slaba tačka – tragikomedija paranoje i nostalgije“), „Na prazan stomak – laka teroristička komedija“ i „Perun i Perunika – mitološka bajka za odrasle sa decom“. Kad su otvorili šifre, ljudi videli sa kim imaju posla pa odlučili da Mirjani Ojdanićposvete čitav broj časopisa, da štampaju njene smešne tragedije i intervju sa njom „Barikade protiv dosade“.

Dok se kod nas bivši festival domaćeg dramskog teksta Sterijino pozorje, pretvorio u vašar taštine i svaštine, dok je uz nagradu „Branislav Nušić“ ukinut finansijski (to jest najvažniji deo nagrade) a jagodinski konkurs za komediju nije ove godine ni bio raspisan, moraju negde da konkurišu i naši pisci vanpartijci. Na primer u Mostaru. Ozbiljni pisci žive od pisanja. Međunarodni konkurs Teatra mladih za originalni dramski tekst na „bhscg“ jeziku (ne mogu da verujem da sam ovakvu nebulozu morala da napišem) uvažava autorstvo i umetnike. Od nagrada na ovom konkursu umetnice/umetnici mogu da žive kao ljudi, bar mesec ili dva. Zato je na kankurs prispelo 80 tekstova. Među pobednicima je još jedna Beograđanka, Ljubinka Stojanovići Sarajlija Safet Plakalo.

Pored pedesetak režija, sedamnaest izvedenih komedija i drama, osam nagrada, 34 godine i 29 dana radnog staža, od čega dvadeset godina u matičnom pozorištu „Boško Buha“, Ojdanićevu proglasiše tehnološkim viškom! Ko to ne zna tehnologiju teatra pa odlučuje da je spisateljka i rediteljka tehnološki višak? Ukine joj radno mesto 11 meseci pre penzije da bi otvorio novo za bivšu ženu jednog aparatčika! Da demokratčik ne bi lično plaćao alimentaciju, neka plaća Grad. A, u tranziciji, vlasničkoj transformaciji i ostalim kuplerajskim rabotama nije potrebna prgava gospođa-baba koja vidi šta se radi i još neće da ćuti, a i da ‘oće, ne ume, no od svega napravi komediju koja nas razgali, razveseli i oslobodi noćnih mora koje živimo. Ona je i od svoje životne drame u kojoj je sa celom svojom umetničkom biografijom postala NEZAPOSLENO LICE, napravila provod. Javila se na konkurs za direktora istog tog Pozorišta „Boško Buha“ odakle je izbačena, tj. za radno mesto sopstvenog izbacivača. Voli žena konkurse. Prva rečenica njene prijave glasi „Moram da se javim na vaš konkurs jer sam ostala bez posla a on jedini odgovara mom obrazovanju i profilu…“

Eto i odgovora na pitanje zašto se onih deset hiljada obrazovanih ljudi sa početka teksta zaputilo u Australiju i Novi Zeland. Shvatili ljudi na vreme da je lakše u belom svetu, da im se ovde crno piše sve ako imaju i talenat onog Nidže što ga povazdan svojatamo, a muzej mu i o obljetnici ko pre sto godina da je pravljen. Zaludu je čitav svet osvetlio, mi smo svoj mrak zadržali.