Kontroverze Petog oktobra

Možda je iz takve perspektive moguće definisati sled poteza koji bi Srbiju 2009. izvukao iz apsurdne situacije u kojoj vidljivi delovi stranaka vladajuće koalicije učestvuju u protestnim šetnjama protiv atmosfere u društvu kojim u kontinuitetu formalno vladaju već devet godina. Uostalom, i sama činjenica da su formalni nosioci vlasti u protestnoj šetnji govori da vlast možda ne leži u krhkim i neretko kompromitovanim institucijama na čijem su čelu, već tamo gde je bila i pre 5. oktobra 2000.

Suštinsku vlast u Srbiji u kontinuitetu drže demokratski nekontrolisani, samoregulišući većinski delovi vojnih i civilnih obaveštajnih službi i njihovi koalicioni partneri iz krupnog biznisa. Crkva, akademija i desničarske organizacije daju samo zgodan okvir za legitimizaciju. Oni sami po sebi nisu suština problema sa kojim se Srbija suočava, pa je opasno na i protiv njih usmeriti sve napore u traženju izlaza. Službe i prateći biznis su ti koji su dozirali stepen otvaranja Srbije tokom petooktobarskih dešavanja, u meri u kojoj je njima odgovaralo. I posle 5. oktobra zadržali su većinski paket akcija koji im je omogućavao kontrolu upotrebe oružane sile i predstavnika u drugim državnim strukturama, pre svega u pravosuđu, neretko kroz kadrove stranaka koje su posle 5. oktobra 2000. uzele formalnu vlast. Saradnja nekontrolisanih službi sa „ozbiljnim“ privatnim biznisom u Srbiji, a pre toga sa državnim firmama, oduvek je bila intenzivna i netransparentna. Raspad Jugoslavije, ratne devedesete i ekonomske sankcije skoro su u potpunosti izbrisale formalne granice između njih. Oni diriguju proces kvazidemokratizacije Srbije u meri u kojoj to njima odgovara, usmeravaju i verifikuju proces privatizacije i ekonomske liberalizacije. Humanitarna pomoć devastiranoj Srbiji sa Zapada i dolazak komercijalnih banaka bili su u njhovom interesu isto koliko i u interesu demokratske opozicije i zapadne međunarodne zajedenice. Otuda nije primereno 5. okotbar 2000. nazivati demokratskim prevratom, već prvim korakom ka demokratizaciji.

Inicijalna pozitivna uloga Zapada u omogućavanju iskoraka ka demokratizaciji je nesumnjiva. Ali, i Zapad je taj proces usporavao i skretao legitimizacijom velikog broja glavnih aktera bivšeg režima, mahom zbog interesa u procesu privatizacije.

Imajući u vidu očitu nameru da se stvari nastave radikalno, a nenasilno menjaju, proces od formiranja Đinđićeve vlade do njegovog ubistva, bio je uistinu proces nenasilne, puzajuće demokratizacije, ma kako kontrolisan i otežavan. Đinđić je bio svestan i raspona raspoloživih ljudskih i političkih resursa na koje može da računa zbog čega je bio prinuđen na kontroverzne poteze. Prvo ga je koštalo glave. Drugo je otvorilo prostor da se na perfidan način sakrije suština problema sa kojima se premijer suočavao. Zato je o ubistvu premijera Đinđića nemoguće govoriti kao o posledici puzajućeg puča, kako se neretko čini, jer do smene vlasti pre toga nije ni došlo.

Vlada Vojislava Koštunice zalupila je vrata koja je vlada pokojnog premijera uz pomoć Zapada odškrinula. Od puzajuće demokratizacije zastranilo se u kvazidemokratizaciju čija je glavna karakteristika partnerstvo sa nedemokratskim snagama koje su u kontinuitetu de fakto držale vlast u Srbiji.

Uloga zapadne međunarodne zajedice posle ukidanja vandrednog stanja znatno se promenila. Delom zbog promena na globalnom planu koje je izazvao 11. septembar 2001, ali većim delom zato što je ona procenila da je došao trenutak definisanja novog statusa Kosova, za koji je bilo potrebno obezbediti mirno protivljenje Srbije, ako već nije bilo moguće obezbediti jedinstvo unutar EU. I „kontrolisani“ i mirni izlazak Crne Gore iz Državne zajednice koji se odvijao nešto ranije plaćen je tretmanom Vojislava Koštunice kao posvećenog demokrate koji on i njegova vlada nisu zasluživali. Način na koji je usvojen novi ustav pokazao je da je Zapad izgubio ili zarad svojih problema odustao od usmeravačkog uticaja u Srbiji. Koštunica je zarad odbrane Kosova i planova oko Republike Srpske izdao osnovne demokratske tekovine i sklopio legitimizovan pakt sa nekontrolisanim službama i pratećim biznisom.

Zato ne iznenađuje neuspeh današnjih formalnih nosilaca vlasti da lociraju i uhapse Ratka Mladića, nemoć da se pet godina od ubistva gardista u Topčideru kazne odgovorni za neupitne organizacione propuste ako ne i identifikuju i osude ubice, sve do toga da nisu bili u stanju da pruže zaštitu učesnicima Povorke ponosa. Zaokret u spoljnoj politici ka intenziviranjem partnerstva sa polutotalitarnim režimima sa različitim stepenom privida demokratije ima isti uzrok. Kosovo je samo zgodan novi izgovor.

Konstatacije da je država izgubila vlast a da su je preuzeli huligani, netačne su i opasne. Vreme je da se stvari nazovu pravim imenom. Srbijom vladaju nekontrolisane službe i njihovi biznisi, a ne Tadić, Crkva, desničarske organizacije ili huligani sa ulice. Da su službe nekontrolisane priznao je i ministar odbrane Šutanovac. Ministar policije Dačić javno je zavapio da nema uticaj na celu policiju. O stanju stvari još jasnije govori potpuno marginalna uloga skupštinskog Odbora za bezbednost.

Početak primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavljao bi prvi ugovorno obavezujući odnos sa EU, početak kraja monopolskog ponašanja koji je ekonomska osnova na kojoj vojno-obaveštajna hunta i prateći biznis počivaju. On bi podrazumevao i nastavak jačanja institucija koje bi morale dobiti mandat da kontrolišu službe. Ni izlazak Srbije na belu šengensku listu nije im u interesu jer bi građanstvo imalo dodatni pristup istoj robi koju sada kupuju kod domaćih izabranih uvoznika monopolista. U tom kontekstu, imajući u vidu naznake EU da će se neke stvari ipak pomerati sa mrtve tačke, ne iznenađuje tajming sadašnjeg povećanog nasilja i nasilničke retorike.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije iz Beograda