Ne ulazeći u istoriju srednjeg veka, kada se na Kosovu odvijao sukob vlastela, očeva i sinova i braće, oko toga ko će vladati kojim delom i dokle, Srbija ima problem Kosova već dva veka. Problem je taj što nikada nije nađeno rešenje koje taj problem rešava, već ga samo odlaže i „rešava“ tako da ništa nije rešeno. U međuvremenu mnogo Srba je stradalo na Kosovu, ?, nažalost, upravo zbog loših rešenja.
U izgledu je da sadašnja politička i vladajuća elita konačno nađe rešenje tako da dalji procesi budu deo konačnog rešenja, a ne narastajućih problema. Tu treba biti otvoren i narodu reći istinu šta je srpski nacionalni interes. Srpski nacionalni interes je da Kosovo, nevezano za EU, ne bude Srbiji kamen o vratu, i dalje, da s tim Kosovom uspostavi što je moguće bolje odnose kako bi kosovske institucije maksimalno štitile Srbe koji tamo žive. Naravno, to podrazumeva i rešavanje svih ekonomskih, imovinskih, pravnih i drugih legitimnih interesa Srbije. Prepucavanja između Beograda i Prištine samo šteti Srbima na Kosovu i prelama se, čak i bukvalno, preko njihovih leđa.
Verujem da je Srbija sada na dobrom putu da reši pitanje Kosova, da se reši Kosova, ali da maksimalno obezbedi civilizovani život Srba na Kosovu. U tome je, osim kao deo pregovaračkog paketa, priznavanje ili nepriznavanje Kosova irelevantno, jer je ono od Srbije faktički nezavisno. Svakako, ako do toga koraka, kao sastavnog dela ukupnih pregovora, i kada uopšte dođe, to bi moglo biti samo na kraju procesa, a nikakvi pritisci i uslovljavanja Srbije ne dolazi u obzir.
Ako se, zbog unutrašnjopolitičkih kratkoročnih i kratkovidih ciljeva sadašnji dobar proces prekine, imaćemo situaciju da i dalje sve liči na ono, kako je opisao Domanović u svoje vreme. A nije da baš potpuno ne liči jer kada se pomene Kosovo odmah dođe do izliva patriotizma, istorije, mitskih predstava, nacionalnih interesa i čega sve i od koga sve ne. Penzionerke i penzioneri bi da ratuju, napaljena mladež prima se na govore Srba i patriota po zanimanju i svi govore da kao „ne damo naše Kosovo“, a da im niko ne objasni da Kosovo nije samo teritorija koju bi mi, eto, hteli.
Podsećanja radi, treba pročitati kako je pre više od sto godina Domanović opisao „miting za odbranu Kosova“, silne rezolucije, rodoljubive i patriotske govore pa videti da se skoro ništa ne zalikuje od onog mitinga pre nekoliko godina, osim što nije bilo razbijanja grada, snabdevanja patikama i paljenja stranih ambasada, a ništa nije rešeno.
Patriotska retorika nekih stanaka i velikih nacionalnih javnih delatnika ni danas se ništa ne razlikuje od „mudrih rezonovanja“ istih takvih u Domanovićevo vreme. Razlika između ondašnjih i današnjih velikih patriota je samo u tome što se ovi sada voze skupim kolima, imaju plazma televizore, računare i ajfone, a okvir razmišljanja im je isti.
U svom magnovanju i mitskoj istoriji svi se poistovećuju sa Lazarom, Nemanjom i srednjovekovnom vlastelom, a niko sa običnim narodom koji je grcao u krvi i znoju kao robovi dok je njihova vlastela, kao i sve vlastele tog doba, uživala u bahanalijama po dvorovima. Malo ko od onih koji stalno poseže za našom „slavnom istorijom“ razmišlja o tome kako su u to doba živeli njegovi preci i običan narod. Dakle, Srbija rešavajući problem Kosova ne „pomaže Šiptarima da imaju državu“, kako to neki uporno ponavljaju, već sebi da nema problem.
Autor je član Saveta Centra za spoljnu politiku
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
