Kradljivci satova i vremena

Zoran Hamović Nema čoveka na planeti da se nije nasmejao, čak i obradovao zanimljivom detalju istorijske posete američkog predsednika Albaniji. Niko se zapravo nije smejao zato što je neko prevaren, izvrgnut ruglu ili poniženju već zato što se iznenada otkriva dvosmislenost zbilje, gde stvari gube zadato značenje i uklanja privid. Garantu i tvorcu starije, lepše i izvesno jedinstvene budućnosti albanskog naroda desilo se ono što u istoriji ponekad kvari velike planove. Dok se rukovao sa svojim dragim štićenicima, neko mu je vešto s ruke skinuo sat (neki pišu da je skupocen, drugi – da spada u jeftine).
Od događaja, tj. od same „pozajmice“ sata mnogo je bitnija i za nas zanimljivija potreba da se gromoglasno fabrikuje drugačija interpretacija istine, da se ona prilagodi planu, a ne plan njoj. Nekome će možda biti dirljivo i smešno zalaganje raznih službi, kojima je okružen predsednik trenutno najveće sile sveta, zaumno delovanje snažne mašinerije da nas ubedi da je predsednik sam skinuo sat i dao ga obezbeđenju. To nije mala i slučajna manipulacija, već samo još jedan u nizu primera, kojima smo već duže vreme uporno i dosledno motivisani da prihvatimo realnost u kojoj je istina samo jeftina sirovina za proizvodnju praktičnih i poželjnijih slika. Što bi narod rekao, sila boga ne moli i poredak stvari se prema njoj ravna sve dok se kreće kao slepa i nezaustavljiva snaga koja nema potrebe da prepoznaje nijanse, niti razliku između istine i laži..
U planiranom preuređivanju Balkana autentičnost kao endogeni proizvod istorijskog nasleđa pokazala se previše „iznijansiranom“, pa samim tim i neprihvatljivo komplikovanom za prekookeanskog džina. Ponuđena opcija preuređenja podrazumevala je prečišćavanje istorije i prekrajanje teritorije u skladu sa ekonomski pragmatično proračunatom budućnošću. Intenzivirana je u skladu s tim i proizvodnja budućnosti prošlosti, odnosno istorije koja će biti elastična i podobna – dobra samo onoliko koliko služi očuvanju kulta aktuelne moći.
Potvrđenu međunarodnu političku legitimaciju nove balkanske državice nerado prikazuju kao darovanu privilegiju, poklonjenu slobodu. Oblikovanje nacionalnih identiteta i državnih suvereniteta ima ponekad tragikomične rezultate, jer se ukazuje kao „potraga za izgubljenim vremenom“ i stvaranjem novih mitova. Manje ili više svi balkanski narodi imaju osećaj nesigurnosti, konfuzije, izneverenosti i uskraćenosti, pritajenog otpora i nepoverenja prema onom ko odlučuje o njihovoj slobodi čak i kad tu slobodu moralno i materjalno sponzoriše.
Sa druge strane, snažna potreba supersile da na sve načine održi dominaciju proizvodi teskobu, osećaj da smo kao Balkanci deportovani u sopstveni svet. Sve što je tu oko nas, poznato i na izvestan način blisko, ali vrtlog sumnje nam ne ostavlja mogućnost bilo kakve jasne zajedničke identifikacije i kreativnog približavanja. Kao da su se kazaljke našeg ličnog i istorijskog vremena razišle.
Stojeći posle trideset godina, pred obnovljenim mostom u Mostaru pokušao sam da savladam izvesnu nelagodnost. Most je tu, preda mnom, ali unutarnje upoređivanje slike koju nosim sa onim što vidim mi kaže da je nestao. Njegova aura nije poništena samo njegovim razaranjem, već i načinom na koji je obnovljen ili bolje reći „estetski ugašen“. Tako „sređen“ postao je simbol novih potrošačkih ciljeva, zamajac ideološkog spektakla i izveštačeni udružitelj sukobljenih obala. Dobronamerni, ali nestrpljivi dobročinitelji ostavili su veliku betonsku senku onog što je nekad bio kameni most. Deluje mi kao žrtva političkog kiča, ideje da je za „reanimaciju i oporavak“ dovoljno parčad nekad pažljivo ugrađivanog kamenja zaliti cementom i ukrasiti ga bezdušnom običnošću.
Ne govorim sa pozicije nezahvalnika, već uznemirenog pojedinca rastom moći globalne birokratije koja počiva na „krađi autentičnog vremena“. Smanjivanjem dimenizija prepoznatljivog prisustva, zauzdavanjem različitosti i poništavanjem raskoši originala ta moć teži da nas pretvori u povesnu melasu uniformisanog trajanja. Političke proklamacije usmeravaju nas da se harmonizujemo, standardizujemo i homogenizujemo, a borba za ideal da sve bude isplanirano, nadzirano i istovetno, ističe se kao zadatak najvišega reda.
Mali kradljivac sata uneo je nered i pomeo velikog „kradljivca vremena“. Banalna i besmislena, nepredvidiva sitnica lišila je sigurnosti onog ko sebi pripisuje božanske nadležnosti. Neko tako mali i neznatan, neko na koga se u uznesenju darivanja „boljeg sutra“ ne računa kao na mogućeg neprijatelja, neko ko treba da bude samo pokoran i zahvalan, usudio se da otme napravu za orijentaciju u vremenu.