Kraj lošeg početka

Što je od početka pogrešno, teško se samim tokom vremena može popraviti.
Naš pogrešan početak sigurno nije još od Kosovskog boja, tada su se i Albanci, zajedno sa Srbima, borili protiv Turaka. Biće pametnije da se presudni uzroci potraže u pogrešnim procenama i odlukama državne politike tokom nekoliko poslednjih decenija. Ima li Srbija snage da konačno razdvoji iluzije od stvarnosti? Sumnjam da među trezvenijim političarima ima mnogo onih koji iskreno veruju da Kosovo može, kao nekad, ponovo biti „srpsko“. Možda je još manje onih koji misle o tome šta će nastati kad se nezavisnost Kosova, uprkos neodgovornom raspirivanju iluzija, uskoro ipak i dogodi.
Nema srećnog kraja na ovako nesrećnom putu kojim se bahato zaputila Miloševićeva Srbija. Sve nade da Kosovo neće biti nezavisno položene su u ruski veto i nejedinstvo EU. Kosovski problem je tako istrgnut iz ruku srpske države i njene diplomatije, a ona se, kratkovidošću vlastoljubivih državobranitelja, sada svela na bespomoćnog korisnika promene odnosa snaga između Rusije i Amerike.Tim pre što naše očekivanje i nije samo da nam se, nakon osam godina odvojenosti, „ne otme“ Kosovo, nego da nam se vrati! (Samo teritorija, Albance ne tražimo.)
Premijer Koštunica je (Danas, 12. jul 2007) visokim tonom zapretio: „Važno je da Vašington zna da Beograd nikada neće prihvatiti da mu se otme veliki deo teritorije“… „svaka zemlja koja bude podržavala pokušaj da se od Srbije otme KIM mora da računa na pogoršanje međusobnih odnosa“. Ako bi se ruski veto, u koji su položene sve naše nade, zbilja i dogodio, teško da bi bio u pravom interesu Srbije. Mogao bi da oteža, odloži, pa možda čak privremeno i onemogući nezavisnost Kosova, ali ne bi mogao da ga vrati Srbiji. Za tako nešto nema dovoljno ni snage ni spremnosti, ni srpskih ni ruskih dobrovoljnih davalaca krvi. Uostalom, to nam čak ni sama Rusija ne obećava.
Nacionalističko jednoumlje dovelo je Srbiju u položaj da sada više nije faktor rešenja, nego bespomoćni klijent ruske advokature, kojoj će plaćati troškove ovakve odbrane, bez obzira na rezultat. Istorija je čudnovati splet logike i apsurda: komunistička Jugoslavija se polovinom prošlog veka suprotstavila ruskom velikodržavlju, braneći svoj državni suverenitet, a danas srpsko-pravoslavna Srbija, izgovarajući se Kosovom, podređuje svoj suverenitet potrebi obnove ruskog velikodržavlja u sve oštrijem nadmetanju sa Zapadom.
Sve ovo pre može dovesti do „nadgledane nezavisnosti“ Srbije nego što će onemogućiti nezavisnost Kosova. U takvoj riskantnoj igri samo Rusija ništa ne može da izgubi, čak i ako Srbija izgubi sve! Zato sve treba učiniti, pa i žrtvovati, da se odluka o Kosovu donese u SB, bez ruskog veta, pošto se premijerova vlada brzopleto i neobazrivo i suviše obavezala na, za nas nesagledivo štetnu, redukciju odnosa sa zemljama koje budu priznale nezavisnost Kosova, među kojima će, pored Amerike, sigurno biti skoro sve evropske države, uključujući zemlje regiona, pa i naši susedi. A pitanje treba da se rešava kao srpsko-albansko i evropsko, a ne rusko-američko.
Više puta je i u Beogradu i u Briselu demantovana uslovljenost približavanja EU rešavanjem kosovskog problema. Ali, objektivno, hteli ne hteli, dilema zaista jeste: ili Kosovo ili EU. Tako misli i srpska vlada, kada DS i DSS-ov pregovarač L. Kojen (a nije jedini među zvaničnicima) kaže: „Bez Kosova Srbija nema šta da traži u EU“, iako bi moralo da bude jasno da baš EU najviše može da nam pomogne. U prevodu na srpski to glasi: ako već moramo da izgubimo Kosovo, onda makar da se otarasimo EU. I indignirano odbijanje ulaska u NATO, a tamo još nismo ni pozvani, u suštini je odbijanje približavanja EU. Samo što je lakše reći „nećemo u omrznuti NATO“ nego „nećemo u EU“, koja podrazumeva standarde demokratije ljudskih prava, koji nam ne odgovaraju, jer je najvažnije da na sledećim izborima ne dovedu u pitanje vlast u Srbiji.
Da li je takav tok samo diplomatska improvizacija ili promišljena državna odluka? Ko je i kada, u Vladi ili nekom stranačkom vrhu, doneo tako strategijski krupnu odluku? Nije li u pitanju i dramatična promena spoljnopolitičke orijentacije države Srbije? Nastavlja se