Kada je reč o intelektualnoj svojini koja ima za predmet tvorevine ljudskog duha, odnosno kada je neizbežno reč i o pravima intelektualne svojine – (PIS), ono o čemu se najviše govori jeste sve učestalija povreda tih prava. Ove povrede prava „koja štite osnovnu sirovinu za privredu“, takođe sve su raširenije u prostoru i po vrstama tvorevina i sve štetnije za stvaraoce, savesne učesnike u proizvodnji i privrednom prometu i za državu.
Što se tiče stanja sudske zaštite prava intelektualne svojine u Srbiji, tačna je i smela opšta konstatacija novog ministra pravde „Srbija je gladna pravde“. Brojne odluke naših sudova na svim nivoima dokazuju da sud, taj „zaštitnik intelektualne svojine“, odnosno sudije ne znaju vrlo često ni njen ratio, niti funkcije pojedinih kategorija njenih prava. Opet citiramo ministra: „Dobili smo, blago rečeno, pakao“
U vezi sa uzrocima postojećeg stanja, nameće se zaključak da svaka institucija koja nema temelj sastavljen od načela morala – a takvih temelja je sazidano poslednjih decenija ne mnogo, nego suviše – čini da struka postaje skup novih neprikosnovenih pogrešnih pravila odluka koje su stresne, a institucija tvrđava za odbranu ličnih interesa i izgradnju države čiji se podanici dele na nedodirljive i uplašene.
Međutim, kada je reč o PIS, nije samo Srbija gladna pravde i ne postoji samo u Srbiji pakao. Globalno gledajući, u svetu brže se razvija sistem nekažnjene povrede PIS od sistema inforsmenta sa nizom benignih mera koje mogu da izriču organi. Dok pisci zakona i razna državna tela razmatraju po „proceduri“ koje nove mere treba uneti u zakone, izvršioci povreda PIS već su stvorili i ojačali nove mreže, izgradili moćan horizontalni i vertikalni sistem proizvodnje, distribucije i odbrane. Sistem zaštite je tako uređen da je u daleko lakšem položaju izvršilac povrede. Kada se tome dodaju sporost u radu pojedinih organa, mogućnost proturanja krivotvorene robe, mogućnost da se savremenim tehničkim sredstvima antidatiraju bitni podaci na ambalaži i sa njom i mnoga druga loša iskustva nosilaca PIS, ozbiljno se postavljaju pitanja da li postoji interes za zaštitu PIS, koja je inače skupa.
U starom Rimu plagijat je bio izjednačavan sa krađom deteta. Duhovna tvorevina je smatrana vrstom živog bića čiji je otac pesnik. Takav odnos stvaraoca i dela zaslužuje danas sve veću pažnju. Bilo bi korisno čuti kazivanja ove vrste roditelja, surove činjenice i doživeti samo deo njihove boli što, navedimo jedan primer, na lepim objektima čiji je jedini projektant, nema upisanog njegovog imena. Pored moralne štete u ovakvim slučajevima treba da postoji nezastarivo pravo na naknadu štete.
U odbrani i zaštiti od masovnog ubistva stvaralaštva, kreacida, treba usvojiti pravno načelo nakon ozbiljne rasprave o brojnim pitanjima, a naročito o posebnim slučajevima i zahtevima, da i ovde kao kod genocida ne postoji zastara.
Autor je advokat iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
