Kriza demokratije

Umesto vladavine u ime i za narod, dobili smo sistem vlasti uskog kruga ljudi, korporativnu oligarhiju, komprandorsku stabilokratiju koja počiva na diminuiranju srednje klase, na kontrolisanim medijima i na strahu kao najefikasnijim instrumentom za upravljanje društvenim procesima.

Demokratija je devedesetih bila propulzivna filozofija i invazivna ideologija koja se širila i primala gotovo na svim meridijanima. Logično je napraviti istorijsku analogiju sa komunizmom, koji je poput crvenog mora preplavio globus posle dva svetska rata. Slično je bilo i sa demokratijom posle poslednjeg svetskog, ali na sreću čovečanstva hladnog rata. Završna etapa ekspanzije proleterske revolucije bio je Afganistan. Tada je „imperija zla“ dostigla tačku pucanja, a ideologija se o srednjeazijske planine razbila kao talas o stenovitu obalu. Za demokratiju ta grmljavina bilo je „arapsko proleće“. Ne samo da tekovine demokratije nisu implementirane na tom trusnom terenu, opterećenom teškim istorijskim nasleđem i višestrukim socijalnim, religijskim, kulturološkim ograničenjima, već se desilo nešto što podseća na istorijsku raskrsnicu ili kružni tok. Izvor ideje koju je trebalo ekstrapolirati je presušio!

Demokratija je udarila u zid zbog socijalnog raslojavanja, atavističkog društvenog inženjeringa i posledičnog ekonomskog kraha. Na poslednjim geopolitičkim poligonima (Libija, Egipat, Ukrajina) ostale su ruševine, a u poslednjim vagonima evropske kompozicije sa pokvarenom lokomotivom (Poljska, Mađarska) zavladale su endemske autokratije.

Po Lenjinu, fašizam je bio posledica neuspelih komunističkih revolucija. Evropske stabilokratije posledice su neuspele demokratske tranzicije društva. Društvo neuspelih revolucija utočište nalazi u totalitarizmu.

Zato sve veći broj evropskih lidera uzor traže u Putinu, a ne u Adenaueru ili De Golu. Suspenzija građanskih i političkih prava, agresivni javni diksurs, ksenofobija i fabrikovanje nacionalno podobne istorije samo su paradigmatični simptomi i početna etapa u etabliranju istočnoevropskih autokratija. One nastaju na strahu i funkcionišu pomoću straha. Strah od neizvesne budućnosti, strah od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, strah od gubitka posla i gladi, strah od migranata, strah od straha…

Tako nastaju zarobljene države. One su društvene laboratorije, eksperiment za masovni doživljaj stokholmskog sindroma, patološke veze između vladara i podanika.

Vladar postaje substitut za državu i on je organski vezan za svoj presto narodnom aklamacijom kojom se žrtvuju građanske slobode, životni standard, slobodni izbori zarad sigurnosti i opstanka. Menjaju se ta prirodna prava, za pravo prirode, za pravo na život.

Sloboda ugrožava nastali poredak koji počiva na poslušnosti, životni standard pretvara korisnog podanika u zahtevnog građanina, a izbori ne smeju da budu ekspresija društvene dinamike, već uslovni refleks za samoodržanjem. Ne glasa se po volji, već po strahu.

Veliki vođa, kao personifikacija pervertiranog poimanja demokratije, umesto da bude tačka spajanja, katalizator društveno-političkog jedinstva, on se po potrebi ponaša nekada kao pseudoprosvetiteljski apsolutista, a nekada kao nebulizator nacionalističkog halucinogena.

Od državnog aparata napravljen je nuklerani reaktor koji je samo Vođa u stanju da kontroliše i koji predstavlja opasnost za sve i upotrebljivi je generator straha. Iz tog radioaktivnog pogona, kao sa proizvodne trake, izlaze politički mutanti da pokrivaju razne funkcije državne administracije. Oni su verni samo svom tvorcu, a ne zakletvi, ne državi, ne građanima.

Nusefekat tog procesa je taj što vođa postaje letalno toksičan, tako da niko ko drži do sebe ili svog vaspitanja ili do svoje političke budućnosti, ne želi da mu se približi, a kamoli da sedne preko puta i pokuša da barem najvažnijim nacionalnim temama udahne legitimitet. Najžalosnije je što će taj debatni sto ostati prazan, čak i kada se pokrene famozni „unutrašnji dijalog“, kada se prekine monolog o bolnoj, nezaceljujućoj temi kakva je sudbina Kosmeta.

Poznavajući mentalitet autokrata nije isključeno da će svaki Vođin predlog biti dočekan aplauzom od strane „ljudi zadatka“ sa pedigreom, koji se i sami nude da budu takojevići i ovom režimu, u društvu dvorskih luda i opozicionih strašila.

Oni i nisu u stanju da sagledaju opasnost da će posle tog igrokaza Srbija ličiti na inventar balkanske krčme posle kakofonijskog tuša. Tu Augijevu štalu moraće da očisti neko dovoljno jak da narod oslobodi straha od budućnosti, dovoljno dalekovid da izabere najbrži put do oporavka, dovoljno uporan da ukloni mnogobrojne kliconoše nacionalnih halucinacija i dovoljno taličan da ne završi poput poslednjeg modernizatora koji je kao kometa zaparao naše nebo, osvetlio nas, a ugasio sebe.

Ili smo ga mi ugasili, jer su nas vođe odvikle od svetlosti.

Autor je predsednik Opštinskog odbora DS Odžaci