Krvavo ročište

I kad su u ovoj zemlji bila mnogo bolja vremena u sudovima nikad nije bilo prijatno, posebno kad se zna sklonost naroda ka parničenju, „od međe“ pa nadalje, i mogući epilozi koji mogu da se izrode iz one, teško prevodive srpske reči – „dušmani“.
Kad se na tu parničarsku tradiciju, doda i nagomilano traumatično nasleđe devedesetih i aktuelna tranziciona muka, sudovi postaju mesta krajnje visokog rizika. Nažalost, u prošli petak okidač je povučen i ročište u Okružnom sudu u Odžacima postalo je krvavo. Ilija Danilov hicima iz pištolja ubio je sudiju Zorana Cvetanovića i pravnog zastupnika Petra Savanovića. Ubica je „magnum 357“ uneo u sudnicu tako što ga je sakrio u zavoj na nozi. Pripadnik obezbeđenja koji ga je, navodno, poznavao, ništa nije posumnjao, posebno jer je Danilov, kako kažu, dugogodišnji „posetilac“ ovog suda. Posle krvavog ročišta svaki sud u Srbiji mora postati „specijalni sud“ koji bar mora imati više radnika obezbeđenja nego što ima ulaza, jer je sud u Odžacima imao tri ulaza, a samo dva radnika obezbeđenja.
Ako svakog dana gledamo nabildovane i namrštene momke iz procvetalih, specijalizovanih agencija za bezbednost, kako štite i razne novokomponovane objekte, za državu je poražavajuće da u svojim vitalnim objektima nema bar zaštitu tog nivoa, posebno jer ima, ono što se kaže, „legitimne mehanizme sile“.
Doduše, od određenih stanja svesti nema idealne zaštite, ali rizike treba svesti na najmanju moguću meru. Ali, detektore i obezbeđenje je lakše postaviti nego ukrotiti „raspištoljenu kulturu“. Ta kultura nije samo estradizovani kult pištoljdžija, tolerisanje estrade, pa ponekad i ponižavanje države u sudovima i ispred njih, već i kontra reakcija kada „običan čovek“, često „pristojan i dobar komšija“, zaključi da njemu nema druge nego da potegne za pištoljem.