Ono što je mene nateralo da iz ugla nekoga ko se bavi ljudskim pravima pišem o ovoj izložbi jeste, pre svega, salva diskvalifikacija, poređenja i zahteva za reciprocitet, koji su se mogli videti u brojnim medijima. A naslovi koje smo dobili, između ostalih, jesu i „Albanska propaganda“ i „Albanska provokacija u centru Beograda“. Pojedini mediji su ponovo u službi razaranja svake pomisli da normalno preovladava – mržnja je najjeftinija na ovim prostorima – i tu medijska scena u Srbiji nije jedini primer. Prodaja te mržnje se dugoročno isplati, moći ćete nesmetano da uništavate živote ljudi, a da vas za to niko ne pozove na odgovornost. Ovde je neophodno navesti nekoliko činjenica.

Prvo, za zločin u Podujevu izrečena je presuda pred domaćim sudovima. Specijalni sud za ratne zločine je rekao svoje i ne radi se o dalekoj ruci pravde ili o Hagu. Presuda je pravosnažna, odgovorni su konkretni ljudi koji su bili pripadnici „Škorpiona“. Valja pročitati sve dokaze, izjave svedoka, pa onda donositi sud. Drugo, izložba nije bila još ni postavljena, a polemisalo se o njoj, kritike pišu oni koji je nisu ni pogledali, što smo već videli ranije, da ne nabrajam sve primere, od izložbe švedske umetnice u CZKD-u, pa do izložbe umetnika sa Kosova, u sadašnjem Parobrodu. I treće, ovde se potpuno pobeglo od umetnosti i slobode izražavanja, koja u umetnosti jeste neprikosnovena. Sve se prenelo na domen politike, bolje reći politikantstva.

Kulturna razmena Beograda i Prištine nekome očigledno ne odgovara i u svemu se traži politika, diskvalifikuje se unapred, ne otvaraju se pitanja o umetnosti, slobodi izražavanja, ruše se mostovi saradnje. Na tragu te razmene koja se danas pokušava na sve načine sprečiti, želim da evociram i uspomene na vremena koja nisu bila ništa manje napeta, u jeku rata u Bosni i Hrvatskoj. Jedan koncert u Prištini 1994. godine pobudio je veliku pažnju, a bio je to koncert Ekatarine Velike – jedan od poslednjih nastupa Milana Mladenovića. U to turbulentno vreme ljudi su imali osećaj da je neophodno širiti kulturu, da je neophodno pružiti bar privid normalnosti, a priznaćete, ukoliko ste voleli EKV, da je to najbolji način da se pošalju pomirljive poruke.

Kako smo prevalili put od zemlje koja je imala šta da ponudi na kulturnom planu, koja je rado prihvatala sve vidove umetnosti, bila otvorena za eksperimente, konceptualnu umetnost, do zemlje u kojoj se kritikuje izložba koju niko od „kritičara“ nije ni pogledao. Kako smo pobegli od slobode izražavanja u umetnosti i došli do zabrana, progona i govora mržnje. Etika se mora isticati u prvi plan i ona mora biti nametnuta novinarima, jer kako sada stvari stoje, urednici i novinari koji sebi dopuste da na ovaj način šire mržnju, sami neće spoznati potrebu da budu etični.

Verujem da ćemo od njih čuti argumentaciju da ni novinari na Kosovu nisu etični. Reciprocitet u mržnji, reciprocitet u zločinima, bez navođenja pojedinaca, bez onih koji su ubili, bez onih koji su stradali i bez onih koji su uspeli da izbegnu najgore, poput troje iz porodice Bogujevci iz Podujeva, koji nam svoja iskustva, svoje umetničko viđenje toga predstavljaju u Beogradu.

Autor je direktor Komiteta pravnika za ljudska prava