Lako je prutu, njega ne boli

Nataša B. Odalović Šta bi ovo, poštovani birači i biračice? Izbori prođoše, odazvasmo se stampedom, ko sirotinja na svinjske daće kod bogatih a darežljivih gazda, a Srbija ipak grca gore nego ikad, gušeći se u bezvazdušnom prostoru? Zbog vremenskih nepogoda u februaru, nova vlada nije nikla, uprkos tome što smo krajem januara zasadili preko šezdeset procenata obradivog materijala, delimično nađubrenog, i mimo našeg znanja. Stara, ozima vlada nam je OTO (opštetehnička), stari parlament ne radi, novi nema ko da sazove, a v.d. organi javno međusobno ne kohabitiraju! Šta rade tajno, sveću im ne držimo, te se samo da naslutiti iz mnogih pokazatelja. I sve to, niti bi bilo nešto novo i neočekivano, niti skandaloznije u odnosu na razne druge dosadašnje krize institucija, da nije Kosova. Kada na sav opisani institucionalni vakuum dobijemo još i repete ravno po nosu, tj. kada nam domaći v.d. zvaničnici, na pitanje o sastavu našeg pregovaračkog tima, poruče da je zapravo i taj tim OTO, jer novi tek treba da odredi parlament – al’ ne biva, jer nije formiran pa ne zaseda – onda, uz sve negodovanje koje se neumitno javlja prema ustrojstvu velikog moćnog sveta, koji nas, očito, tretira kao živinu zaraženu virusom ptičijeg gripa, gotovo isto takvo gađenje čovek oseti i prema rodu svome častohlepnom i vlastoljubivom, a neodgovornom do neba.

Prvo, zašto ne može da se formira Vlada? Zato što bi naši alhemičari hteli da iz ničega stvore zlato, tačnije: da ne spoje ono što je prirodno spojivo, a da spoje ono što je prirodno nespojivo. E, takvu vladu ne bi mogao da formira ni Raspućin lično, da odnekud iskrsne. Prosto, to je nemoguće. Ako su hteli nemoguću vladu, što su trošili onolike pare na izborne kampanje, ni to niko ne zna. Kao što je pre izbora za sve bitno samo šta kažu obični građani, tako, pokazuje se, posle izbora, jedino nebitno je to šta kažu isti građani. A građani bi bili radi da naplate svoje glasove tako što će, od silnih obećanja, bar dobiti bar vladu i parlament, e da bi pod hitno neko preuzeo kormilo „budućnosti srpskog broda“.

Drugo, kakvo je to frljanje oko Kosova? Šta piše u preambuli oko koje je bila podignuta onolika prašina? I? Da li odbijanjem v.d. zvaničnika da ovaj vreli komad olova, iz Trepče recimo (metafora „vruć krompir“ neprilična je kada govorimo o Kosovu), mi sada na delu imamo kršenje tek donetog Ustava? Zašto je problem da se jasno i institucionalno ponovi pred svetom to što piše u preambuli, ako je već u Ustavu? Naravno, da se šut sa rogatim ne bije, i da će na kraju biti kako rogati zapoveda, jer „Bože pravde“ je, ipak sam nerealna, himna jedne države koja u 21. veku doživljava najteža iskušenja, za koja niko nije pametan, a mnogo pometenih traži leka. Ali, zašto to sprečava sve one v.d. zvaničnike koji, iako oduzimanje državne teritorije ne mogu sprečiti, neće ni sa radošću pristati na čin dobrovoljne retardirane veleizdaje, da zauzimajući jasan, evropski i srpsko-ustavni stav, pod hitno, u roku od 24 sata, formiraju sve institucije i kažu taj stav o Kosovu, ukoliko ga uopšte imaju?

Aman, pomirimo se sa tim da se sveta globalno ne tiče naš 5. oktobar. Ni pad Miloševićevog režima, ni njegovo izručenje Hagu. Ni užasi koji su usledili u Srbiji, 12. marta pa nadalje. Sveta to se zaista i ne mora ticati. Je li svet nešto obećao Srbiji, ako Milošević ode? Ko to više zna? Govorili su nam naši da jeste, no, međutim. Umesto toga, sada bez kucanja, ulaze u Srbiju i prekrajaju je. Šta je to Povelja 1244, niko više ne zna. Je li sve to moguće promeniti? Verujem da nije. Ali, treba li da se zarad toga, poput Buridanovog magarca, zaglavimo između dva plasta sena? Jedan je: zabijmo glavu u pesak, sakrijmo sve institucije, pogasimo svetla, možda će, kad vide da nema nikog kod kuće, neželjeni gosti otići; drugi plast je: srdačno se nasmešimo kao šećerleme i na tacni predajmo ne samo Kosovo nego sve što nam od ostatka države zaištu, valjda će da ostave neki kusur – dok nam država ne skonča? Dođe mi da uzmem slovenačko državljanstvo, pa da imam prava da gospodski kažem, ako dirneš u sto litara moga mora, tužiću te sudu u Strazburu. Sa srpskim državljanstvom, ne mogu nikom da se žalim ni za celih 15 posto države. Zvala sam neke prijatelje Slovence da pitam ima li u Sloveniji neko ko kaže, ma nije važno more, važne su ribe i ostali morski plodovi, a njima je svejedno čije je tih sto litara vodene teritorije. Vele mi, nema takvih. To je samo vaš, srpski izum!