Ljubi i ubij

Borka Pavićević „Cobela proterati“, „Čedu zabraniti“, kaže ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić. Tačnije, tako novinari prebnose njegove imperative.
Postaviti na vrh svoje gradnje srpsku zastavu, pa uđi i zidaj šta ti se i gde prohte.
Otimati i zidati patriotski i najintenzivnije u vreme intervencije NATO pakta i to uz pomoć kamiona koji će potom prenositi leševe sa Kosova u Batajnicu.
Ne plaćati porez već poslove obavljati preko of šor kompanija.
Preuzimati vojnu i ostalu imovinu, a potom urlati protiv u inostranstvu školovanih kadrova.
Prozivati i denuncirati ekonomske stručnjake koji su se zaverili da učine sve što mogu i dokažu da i ovde „ima leba“.
Objašnjavati mogućnosti Božidara Đelića činjenicom da ima tetku u Parizu.
Ritati se i kidisati na svakog ko se usuđuje da sumnja i da postavi neko pitanje.
Gurati instalacije i šahtove na kolovoz kako bi što pre bili razdrndani teretnim kamionima, pa onda „Jovo ponovo“.
Pacifikovati „biračko telo“ i „izbornu volju građana“ masovnim koncertima na kojima će se psovati „izdajnici“ uz pomoć dekoruma Doma narodne skupštine.
Dovoditi „izbornu volju građana“ do bede skidanja i prodavanja bakarnih telefonskih kablova.
I saobraćajnih znakova.
Pretopiti i pojesti sve, štetočinjariti u vlastitu korist i na račun „drugih“, potrošiti i obezvrediti – kako to jednom u Skupštini reče tadašnja predsednica Nataša Mićić, sve što su „kralj Aleksandar i Josip Broz Tito ostavili“.
Dizati pantalone laktovima, sedeti u Skupštini u košuljama sa kratkim rukavima zajedno sa uniformisanim radikalima, pa onda staviti i kravatu poput Jovanovićeve, roze boje.
A onda vikati da je sve to po zakonu, po pravilniku, u ime „izborne volje građna“.
Uzurpirati vlast već mesecima i pozivati se na zakon. „Tehnikom“ obrazlagati svaku svinjariju. Na svako pitanje odgovarati da nije u tvojoj nadležnosti i da je za to kriv neko drugi. Strane službe, ambasadori, svetska zavera, „špijuni“ i „izdajnici“, sve to u sopstvenoj zemlji.
I nikada, ama baš nikada, ne pomisliti da je „izborna volja građana“ do te mere sama, da je narod ostavljen bez institucija koje mu mogu pomoći, bez objašnjenja za sve ono što mu se događa, da je dezinformisan, da je gurnut do ivice konfabulacija o mogućnosti sopstvenog života, da između njega i sveta nema nikoga ko posreduje, ko objašnjava, ko predlaže, ko ima rešenje, pa i ko ga zastupa i štiti.
Šta u stvarnome životu, šta na javi, šta u danu, šta na ulici, šta još treba da se dogodi da bi se zaustavilo bezumlje. Ili, kakav još incident treba da se zbude, pa i da se organizuje, e ne bi li bilo zavedeno vanredno stanje.
Sramota me je da pominjem Vajmar, to se čini već godinama. Pa ništa. Gotovo da ima malo toga što još nije izgovoreno ili napisano. Pa ništa.
Svi podaci o bedi, o nezaposlenosti, o kumulaciji beznađa, o korupciji ne privode k svesti političke elite. Kao ni mogućnost njihove sopstvene ugroženosti, jer čime će vladati. Ni to nije argument. Beskorisnost prikrivanja zločina svake vrste po cenu čak i vlastitog samoodržanja, teško da i to trezni.
Nekako ispada da je preostao samo goli život. Između neba i zemlje, na teritoriji, između „svetskog poretka“ i ovdašnjih vanrednih vlasti. „Biračko telo“ tumara i baulja između učenja, zastrašivanja, nasilja, služenja „višim ciljevima“, snalaženja, primera svakodnevnog delanja koje pokazuje da se zločin isplati i to pogotovo onda kada se vrši u ime „viših interesa“.