Marti u Beograd, Marti iz Beograda

Ilija Marković Naša inteligencija može se pohvaliti poštenjem samo do određene granice. Dok ne počne da misli svojom glavom. Ko presipa iz velikog u mali mozak, prosipa pamet na sve strane.
Čim se mali nađe u senci velikog, nastupa pomračenje svesti.
Kakav lavirint! Nikako da dođemo sebi. Kad smo saznali da je naša šansa u našim rukama, uhvatili smo se za glavu. Ne gori nam pod nogama. Nama se radi o glavi.
Dustabanlija ravna teren ispravljajući vijuge. Niko ne može s njim na ravnoj nozi. Ako vam on ne ide u glavu, znači da nije problem u njemu. Problem je u nama. Ne možemo da ga svarimo.
Premijer bi učinio istorijsku grešku kad bi krenuo u susret problemu. U stvari, odlazeći premijer bi napravio grešku u koracima kad bi izašao na crtu dolazećem. Tomu ili Tomu, Miki Mausu svejedno. O specijalnom izaslaniku da i ne govorimo, govorimo, mislimo šta hoćemo, ćutimo.
Da je kao što nije, isto bi nam se hvatalo: da je kod kuće, primio bi ga kao srpski domaćin; da se nije ranije predstavio, možda bi mu i otvorio; da je premijer premijer, ne bi gost čamio pred vratima. Pogotovo što u Rezoluciji o Kosovu nema ni zbora o „nezavisnosti“. Dosta nam je zborova, zbornosti, zborovanja, zbrajanja ovakvog i onakvog!
Da se premijeru upalila lampica mandatara, dobio bi zeleno svetlo. Sa druge strane, opet, da je mandatar, ne bi imao ovlašćenja premijera. Prema Zakonu o vladi, premijer mora biti dosledan: da ostane šta je, ko je, kakav je, gde je.