Metaforički boj

Gordana Logar Iako većina takozvanih relevantnih međunarodnih faktora smatra da bez obzira šta će s Kosovom biti danas, sutra ili kroz četiri meseca, opasnost od velikih oružanih pobuna nije realna, naročito ne „odbrambeno moćna“ ako se računa na ratnu opremljenost (na gerilu valjda s razlogom niko ne računa), sprski premijer je pozvao – u boj zasad protiv Amerike. Pri tome – tu je svakako potpredsednik Božidar Đelić u pravu pogotovo što mu prelazi u naviku da objašnjava šta je premijer hteo da kaže – boj bi trebalo shvatiti metaforički. Za razliku, na primer, od onoga šta je rekao premijerov savetnik Aleksandar Simić.
On jedini – bez opreza, bez i malo uzdržanosti što nalaže politička mudrost čak i kad se ima neki višak informacija nepoznatih drugima – sa sigurnošću zna kakav će biti ishod zajedničkog vikenda Buš – Putin u američkoj državi Mejn. Dobar za Srbiju, možda čak i neka vrsta i „spske pobede“ i tu nema nikakvih metafora ni sumnje. Jedino je pitanje da li većina Srba ovde deli mišljenje premijerovog savetnika šta je sve to što je stvarno dobro za Srbiju. Dosad se uglavnom znalo šta je loše – Ahtisarijev plan, takođe bez sumnje.
Ipak ove dve izjave nisu bez dobrih posledica, ali ne neminovno za „glavne političke aktere“ kakvi su Priština i Beograd. Obe, na svoj način, a naročito ona premijerova, ma koliko metaforična, pre svega je dobra vest za domaće „investitore – patriote“, ljude koji već na srpskom tržištu imaju monopole osvedočene kao nešto što je – na dobrobit Srbije. Ulažući svoj kapital u „svoju zemlju“ iz investicionih fondova koje drže u svetskim finansijskim institucijama kao dokazane patriote i donatori svih stranaka ne boje se ekonomske nestabilnosti Srbije što kod drugih, stvarno stranih investitora, izaziva poklič na boj ili „pobeda na Kosovu“ zadobijena, uz pomoć Rusije. Previše oprezni, a lišeni sladunjavo nazvanog porekla „naše gore list“ stranci s dobrim kapitalom ne odlaze u politički nestabilne zemlje. To najbolje zna Henri Kisindžer i druge, njegovoj slične, konsultantske kompanije koje savetuju investitore ne o ekonomskoj već o političkoj stabilnosti pojedinih zemalja. Iako su takve informacije skupe, jer su i tajne, tvrdi se – uzgred rečeno kao nešto novije saznanje – da su u poslednje vreme ovakve kompanije prilično profitirale od kineskih ulaganja u Afriku čak i kad Peking njihove savete nije poslušao, ali jeste saslušao.
Pokazalo se da Kinezi, oprezni i uglavnom uzdržani u Savetu bezbednosti na primer, opreznost nisu baš izražavali prilikom ulaganja u neke nestabilne afričke zemlje. Navodno, rizik smanjuju dobro podmazanom kupovinom u bescenje, ali svakako i bar jednim zatvorenim okom pred kršenjem ljudskih prava i plemenskih ubijanja.
Ovdašnji patriotski investitori nemaju potrebe ni za konsultantskim firmama, a još manje moraju da se boje konkurencije koja je – ma koliko se stranim ulaganjima ovde zvaničnici oduševljavali – manja od mogućih i biće takva sve dokle god ima onih što bi u boj, makar na rečima. Osim možda sada nekih pridošlica iz Rusije gde uostalom i domaće patriote često drže svoj teško stečeni kapital. Naruku im možda idu i dobrovoljačke garde i poštovaoci duha Miloševićevog Gazimestana iako ih je bilo – ako je uopšte za porediti – manje tamo ove godine nego na koncertima širom Srbije, od Inđije, Novog Sada, Niša do Beograda.
Što se tiče dobrih ishoda kad je reč o međunarodnim susretima, pa i o vikendu u Mejnu, prema već stečenom iskustvu i frazeologiji, u svetskim komentarima može se čuti i pročitati da je, u trenutku zategnutih odnosa Moskva – Vašington, dobra stvar što se dvojica lidera uopšte sastaju. A ako je reč o bilo kakvoj pobedi Srbije na Kosovu i oko Kosova, što sigurno neće biti najvažnija tačka dnevnog reda samita, sigurno je da je i jedna od prihvatljivijih interpretacija za zvanični Beograd to što je konačno rešenje statusa južne srpske pokrajine – odloženo.