Metastabilni identitet

Zoran Hamović U trenutku kad sam saznao da je Guča glavni grad Srbije nalazio sam se na obali Save, reke koja svoj tok završava u bivšem glavnom gradu. Tamo sam sticajem srećnih okolnosti mogao da posmatram tri ovce kako pasu, novi ohrabrujući znak ekoloških i civilizacijskih promena. Gledajući ove mile životinje, praznog pogleda, uzdahnuo sam i pomislio kako su u pravu oni koji neprekidno ponavljaju da nam je sudbina ovčija, da nas stalno prevode žedne preko vode, šišaju, žrtvuju… Opet tumačeći sliku koju o nama drugi imaju, pre bi se reklo da nam je reputacija vučja. Pokušavam da shvatim kako je to moguće da imamo identitet ovce, a imidž vuka.
Mnogima tranzicija liči upravo na proces pretvaranja umiljate jagnjadi u ovce za šišanje. Možda ova isuviše gruba slika proizlazi iz velike doze preosetljivosti i kompleksa malih zajednica i osećaja svekolike ugroženosti. Njihova nespremnost da se suoče s promenama, da sebe pobede i okolnosti podrede svome dobru, često budi osećaj žrtve (čitaj ovce) okolnosti i parališe akciju. Onda se bolni doživljavaj ’umanjenog’ ili potisnutog identiteta razliva u prepuštanje, vajkanje i blejanje. Podrazumeva se i neprekidno povećavanje dimenzija pretećih neprijateljskih zuba. U strahu su velike oči.
Ko je čitao Njusvik od 30. jula mogao je da vidi veliki tekst posvećen ’džipsimaniji’, pomami za romskom muzikom u Evropi, posebno u Francuskoj. Povod je glasovita predstava Emira Kusturice u Pariskoj operi koja je izazvala veliko interesovanje publike i dobila izuzetnu reakciju kritike. Stožerno mesto u tekstu zauzima ime i najava Gorana Bregovića da će učestvovati na Saboru trubača u Guči, a spomenut je i reditelj Dušan Milić i njegovo filmsko uprizorenje gučanskih Romea i Julije. Čitav tekst intoniran je kao pohvala velikom doprinosu navedenih stvaralaca u afirmaciji romske kulture i njenom veličanstvenom popularisanju preko muzike, pozorišnih komada i filmova, u svetu. Ono što me je u prvi mah isprovociralo jeste činjenica da prema mojoj unutarnjoj inerciji uspostavljenih mera nije dovoljno istaknuto da se radi o srpskim stvaraocima i udovolji mojoj potrebi da se na svetskoj pijaci identiteta kapitalizuje još jedan veliki srpski uspeh.
Često govorimo o odbrani identiteta, napregnuti neprekidnom potrebom da ga zaštitimo, vaspitavani kao lovci na dušmane, i garda sopstvenog, kako se kaže ’nacionalnog bića’. Viteštvo se najčešće prepoznaje u spremnosti na samožrtvovanje, a ne plemenito samoplasiranje. Dakle, bitnije je raspoređivanje povređenih veličina, konzerviranje patnje, pasivno čekanje boljih dana i boljih ljudi nego aktivno i neprekidno stvaranje boljih dana i boljih ljudi. To pokazuje da retko govorimo i sa manje upućenosti o proizvodnji identiteta. A jasno je da trauma očekivanja napada i priprema odbrane počinje kad posumnjamo da smo prestali da budemo ono ’što jesmo’. Neprijatelj često nije ni potreban, a poraz izvestan. Ratničko ubeđivanje do stepena samožrtvovanja tj. samoiskljčivanja, manje je efikasno od intenzivirane i povećane proizvodnje onog što jesmo i želimo da budemo. Vrhunska, neprekidna i strpljiva proizvodnja i efikasan plasman onog ‘što jesmo’ najbolja je odbrana, najpametnija investicija. Iako tako ne izgleda, tek u globalnom svetu, koji se (nužno) otvara i pred nama, identitet postaje hegemono mesto postojanja, sudbinska reč, najskuplja roba. Oni koji s nevericom vrte glavom, ne shvataju o čemu je reč i ne traže u tome svoje prednosti već se samo nerazumno opiru, u nastajućem svetu imaće u sebi najvećeg ugrozitelja.
Vojske nikog, pa ni nas ne mogu pokoriti. Vojnici ulaze tamo gde su narodi već pokoreni. Ratovi su, kako se kaže, posledica loše diplomatije, nastavak ’dijaloga’ oružjem. To je samo delimično tačno. Diplomatija je samo inženjerski deo komunikacije, a suštinski uzrok propasti je slom kultunog zračenja, nedostatak sadržaja, gubljenje istorijskog korpusa i provokacija (kreativna, oslobodilačka ?) siluete zapuštenog ili napuštenog prostora. Država sebe pokorava kad u svom sistemskom rasulu autentičnu kulturu potceni, marginalizuje, obezvredi, kad je učini nevidljivom, kada prepoznatljivost naroda više ne raste iz učestalosti obznanjene uspešnosti, već se njeno ime u međunarodnim vestima nalazi samo uz izveštaje o prirodnim nepogodama ili o težim saobraćajnim nesrećama i hapšenjima ’uglednijih’ kriminalaca.
Kako Srbija treba da izgleda o tome treba da odlučuju osluškujući, a ne slušajući, oni koji u njoj žive. Kad stvar dođe do toga da se mora slušati, govorimo o podanstvu i raznim nijansama sužanjstva, a to je najpouzadniji znak da je osluškivanje zatajilo, da je identitet – proizvod za partnersku razmenu i dijalog, (tu svetu vatru napretka), nestao. Kultura postaje izgubljena u podražavanju i potrošnji (a ne prožimanju) tuđeg identiteta. Kultura onih koji nemaju šta ili na umeju sebe da zapamte može postati podanička kultura. A podanička kultura je očajnička kultura. Kultura onih koji traže, dok davanje izostaje. Ona sebe ne ističe nego se skriva, simulira svoje postojanje i stvaralaštvo kapsulira u birokratsku obavezu.