– Nušićijada prerasta u pravu i veliku kulturnu manifestaciju i ja sam oduševljen. Mislim da nema Ivanjičanina sa kojim nemam fotografiju, grlo mi je oteklo od priče, pesme, smeha… Neki su se bunili zbog koncerata i kafana na festivalu u Nušićevu čast, a to je apsurdno. Pa Branislav nije bio svetac i mi smo program posvetili i njegovom naučnom, ali i kafanskom pregalaštvu. Nušić je napisao „Retoriku“, ali je i sedeo po ćumezima i slušao pevaljke – kaže za Danas Milan Milosavljević i komentariše još da nije ni čudno ako brend Srbije budu pljeskavice, ćevapi i moča od pečenja umesto festivala posvećenog nekome poput Nušića: „On nam je o takvim stvarima odavno pisao…“

Lapidarna rečenica Nušićeve Živke iz Gospođe Ministarke, „Viđen si za Ivanjicu“, bila je dovoljan povod Ivanjičanima da od toga naprave festival, iako pisac nikada nije ni prošao kroz ovu varoš, a nekako je ta rečenica i promenila smisao od prvobitnog, sarkastičnog i pogrdnog. Kaže Milanče, „Viđen si za Ivanjicu“ sada podrazumeva tu njegovu promuklost od smeha i dvadesetčetvoročasovne boemštine. Čak je, kaže, i ministar kulture posetio Nušićijadu, prvi put.

Milosavljević je rođen 12. oktobra 1960. u Kragujevcu. Završio je studije na Fakultetu dramskih umetnosti 1985. i iste godine bio angažovan u Pozorištu na Terazijama, gde i danas radi. Ostvario je preko 30 uloga u pozorištu.

– Popularnost je, naravno, na TV-u i tu sam se igrao u brojnim dečjim emisijama, ali i igranim serijama. Osim „Nušiću“, na ulici me zovu i „Prikiću“ (lik iz serije Bela lađa). Ako bih morao da nešto izdvojim, najdraža uloga mi je Lojka Zobara iz predstave Cigani lete u nebo, ono što sada moj dragi kolega Bosiljčić veoma uspešno radi već devet godina, a ja sam preuzeo ulogu poručnika. Kako sam tada ja bio mlad, 28 godina… A uloga Nevernog Tome u „Gloriji“ mi je možda i najznačajnija u karijeri, priseća se Milosavljević za naš list.

Kada Milanče završi sa glumljenjem Nušića, posvećuje se životnoj ulozi u OŠ „Drinka Pavlović“, gde ga čeka devetogodišnji sin Branislav.

– Ti Branislavi, baš me prate… – smeje se Milosavljević.