Ministarski odmori i inflacija

Saša Nikašinović Najbolja ekonomska vest u ovoj godini upravo kuca na vrata. Ukoliko se ništa nepredviđeno ne dogodi, a nadajmo se da neće, Srbija će posle tromesečne neizvesnosti napokon dobiti novu vladu Srbije. Paradoks je da političari i njihove pristalice smatraju da građani sad ne treba da budu besni, nego zahvalni, i to gotovo svim strankama što dobijaju tu dugoočekivanu vladu.
Radikali kažu da su mogli da sabotiraju i smenjivanje Tomislava Nikolića sa mesta predsednika Skupštine i izbor vlade, ali nisu. Treba ih, po njihovom mišljenju, pohvaliti. Premijer Koštunica izdao je saopštenje prema kojem su sve stranke koje formiraju vladu, pa i njegova, državne interese stavile iznad partijskih. Pohvala, dakle, i za DSS. Predsednik Tadić je, kažu u Demokratskoj stranci, najzaslužniji što je formirana vlada, jer je u pregovorima najviše popustio. Demokratama, takođe, pohvala. Najzad, pohvalu zaslužuje i Dinkić, jer je sve vreme pokušavao, iako bez mnogo uspeha, da bude medijator dogovora između Koštunice i Tadića.
Svako ima svoje argumente, ali je većini građana ipak jasno da uz zasluge postoji i krivica. I zasluge i krivica pripadaju samo dvojici – Tadiću i Koštunici. Isto ovako su se mogli dogovoriti i mnogo ranije da je bilo stvarne želje za dogovorom i da su sve vreme smatrali da su interesi države i interesi građana važniji od njihovih partijskih interesa i ministarskih fotelja. Koštunica bi prvi morao da objasni da li je tromesečno pogađanje i taktiziranje bio zapravo njihov partijski interes i da li su to zbog nekog „višeg partijskog interesa“ izabrali Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine.
Isterivanje maka na konac oko krivice ne bi, naravno, donelo nikakve koristi. Važno je samo da se sada u cajtnotu ne napravi neka greška, pa da ministarske fotelje ostanu nepopunjene, a Srbija umesto nove vlade dobije nove izbore. Šahisti znaju da se u cajtnotu često povlače loši potezi, pa strepnja nije bez osnova. A koliko bi to moglo da nas košta pokazuje i ona kratka epizoda o nervozi na Beogradskoj berzi, gde je, posle izbora Tomislava Nikolića za samo dva dana izgubljeno oko milijardu evra, da bi se posle dva dana te pare ipak vratile. Istina, pare su otišle u druge džepove – izgubili su sitni ulagači. Kretanje kursa bilo je slično: posle naglog rasta evra usledio je približno isto toliki pad. I ono sa Berzom i ovo sa kursom moglo bi i da se ponovi čak i dramatičnije – u to uopšte ne treba sumnjati.
Ne budimo, ipak, pesimisti. Sad kada su, da citiramo onu Đinđićevu priču o žabama, pojedene gotovo sve velike i male žabe – koliko je već kome pripadalo – vladajućoj koaliciji najzad predstoji da počne da razmišlja i o poslu za koji su njeni poslanici izabrani. Srbija bi morala ubrzano da nadoknađuje izgubljeno vreme i štetu koja je nastala. Nije reč samo o tromesečnom zastoju. Sa reformama se stalo još u oktobru, od tada nijedan novi zakon nije donet. I sada sve to treba nadoknaditi.
Od ekonomskih dokumenata prvi je na dnevnom redu budžet. Stvorena je slika da je to samo stvar tehnike. Budžet već postoji i sada ga, navodno, samo treba izglasati. Stvari, međutim, uopšte nisu tako jednostavne. Budžet bi morao da bude skromniji i štedljiviji. U prva tri meseca veoma mnogo para otišlo je na plate. Sa druge strane, para nije bilo za neke neophodne izdatke – recimo za premije u poljoprivredi. Tu su, međutim, i drugi zahtevi, uključujući i onaj da penzioneri dobiju ono što im je Đelić tokom kampanje obećavao. Bilo bi dobro kada bi plate, makar samo u javnim preduzećima, iako se ona ne dotiraju iz budžeta, bile malo skromnije. Štednja je potrebna i na drugim sektorima, jer su već sada vidljivi znaci pritisaka na cene.
Inflaciju je dosad Narodna banka Srbije držala pod kontrolom. Dogovor da se na mestu guvernera zadrži Jelašić izvesna je garancija da će se dosad uspešna monetarna politika NBS nastaviti. Ipak, ako se iz budžeta bude trošilo šakom i kapom, ako se isto tako budu trošila i sredstva Nacionalnog investicionog plana – Narodna banka će biti nemoćna. Da bi održala stabilnost cena, ona povlači novac sa tržišta, ali je povlačenje svakih deset milijardi dinara košta 1,17 milijardi. Ako bude povlačila novac samo istim tempom kao u prva tri ovogodišnja meseca, kraj godine bi Narodna banka završila sa minusnim saldom, a pitanje je ko bi i odakle te gubitke mogao da pokrije.