Mirisi, režanje, klanjanje

Aleksej Kišjuhas Etologija je naučna disciplina koja izučava životinjsko ponašanje. Istovremeno, etologija je jedna od najfascinantnijih i najbrže rastućih oblasti u nauci. Mnogo je dobrih razloga za to. Jedan od ključnih su i reperkusije koja etološka saznanja imaju za čoveka i društvene nauke.
Većina životinja nadmeće se sa životinjama sopstvene vrste. Normalno, jer one međusobno dele stanište, izvore hrane i vode, te prilike za seks. Ovo je recept za sukob. I zato je teritorijalnost životinjama toliko važna: ako svako zna svoje mesto, biće manje sukoba, a to je svima u korist. Oko 80 odsto sisara stvar oko teritorijalnosti obezbeđuje različitim telesnim izlučevinama i specijalizovanim mirisnim žlezdama. Gazelama se ove žlezde nalaze između očiju, kamilama na nogama i vratu, antilopi na bradi, a jarcu na repu. Mačke prskaju odmerene količine urina po zavesama i presvlakama. Pas koji diže nogu na hidrant postao je kliše. Sve ovo radi se zbog teritorijalnosti, predupređivanja sukoba odnosno, modernim rečnikom rečeno, „mirnog rešavanja konflikata“. Životinje u mnogo čemu opšte mirisima, a čovek je odavno izgubio ovu sposobnost.
Ali ipak, teritorijalnost nije nevažna i živom stvoru koji se zove Srbija. Odnosno konkretnim ljudima, homo sapiensima koji dotičnu čine i predvode, a koje Aristotel naziva političkim životinjama. Sukob oko Kosova sukob je ovih zverki oko teritorije. Nažalost, stanovnici Kosova postali su irelevantni toj višegodišnjoj borbi za obeležavanje teritorije između ljudskih životinja. Čovek ima sopstvena sredstva kojima teritoriju obeležava i kojima je prepoznaje i reklamira kao svoju ili tuđu. Zastave, međunarodna priznanja, himne, ustavi, vojno prisustvo, grbovi, nadležnost na granicama, stolice u Ujedinjenim nacijama, učešća na svetskom prvenstvu u fudbalu – neki su od standardnih tehnika kojima se teritorijalnost obezbeđuje i svima daje na uvid. Pregovarancije u Beču, Moskvi i Njujorku takođe su akcije koje za cilj imaju uspostavljanje nečijeg kompleksa fluida kao dominantnog državotvornog vonja.
Ako i pored mirišljavih ili administrativnih markera dođe do narušavanja teritorijalnosti, životinje pristupaju pretećim gestovima. Režanje, siktanje, frktanje, iskeženi zubi, nakostrešena dlaka, prodoran pogled, raširene zenice – sve su to predstava, blef, pantomima i dramska umetnost životinjskog carstva. Ništa čudno: istinska borba čeljust-na-čeljust i kandža-na-kandžu preskupa je za oba zainteresovana. Ritual bez prolivene krvi mnogo je praktičnije ponašanje. Umesto udaraca i ugriza, korisnije je razmenjivati informacije. Opet, elemente ovog strateškog režanja i frktanja možemo pročitati kod zvaničnih izjava o Kosovu. Upućuju se sledeće otvorene pretnje: prekid diplomatskih odnosa sa EU, osamostaljivanje Republike Srpske, izborna pobeda Srpske radikalne stranke, formiranje paravojski, izbijanje sukoba na drugim nezgodnim budžacima planete, a čak se govori i o srpsko-američkom ratu. Niko ozbiljan ne posmatra ove pretnje kao realnost, već kao strateško zastrašivanje, kao fintu ili šou. Ništa čudno, sisari to rade non-stop.
Konačno, od značaja je imati konvenciju o ponašanju koje nije samo agresivno, već i koje demonstrira predaju. Među uobičajene gestove predaje spadaju: sklanjanje očiju u stranu, izbegavanje pogleda, nepokretnost tela, specifično klanjanje, pasivno izlaganje stomaka ili genitalija. Ovi gestovi dobro su poznati i dvonožnom ćosavom sisaru kada ga grdi roditelj ili šef. Međutim, govoreći o statusu Kosova, osim očiglednih gestova klanjanja pred Rusijom, biće zanimljivo ispratiti ponašanje zvaničnika nakon eventualno neprijatnog rešenja sporne teritorijalnosti. Pre osam godina, iako se pred jačom zverkom moralo podviti rep i napustiti Kosovo, proglasila se pobeda. Kako li će se ponašati druga generacija političkih životinja Srbije?