Mirko i Slavko na Kosovu

Na prelazu preko Jarinja. Ali, im to ne uspeva. Ne polazi za rukom. Oni dobijaju poziv, da kako znaju i umeju, dođu i poslednji put obiđu svoju teško bolesnu baku, koja sprema ajvar za zimnicu, a koja živi u zgradi u Kosovskoj Mitrovici.

– Halo!

– Slavko, ti si sine?… Suze joj se skotrljaše, niz lice…

– Daj meni.. Daj meni, da čujem babu! Uporan je Mirko.

– Sunce babino… Dođite kako znate i umete da Vas poslednji put vidim! Sanjala sam, sveti Ranđela… Kaže mi: „Ajde, Stojanka, spremi kufere.“ Kaže mi još: „Vodim te kod Božidara!“ I ja šta ću…

Mirko i Slavko, bez oklevanja i straha, iz ljubavi prema baki Stojanki, kreću put Kosovske Mitrovice, iz Kuršumlije, preko Palatne. Gotovo, neopaženo se probijaju preko planine. Nema ni vojske, a ni Kosovske policije. Sve je to otišlo na Jarinje… I, po noći, već su nadomak severnog dela Kosovske Mitrovice. Baba Stojanka je poranila i već pere tegle za ajvar, loži šporet „Preporod“, stavlja drvca, i meša samlevenu papriku.

Oni zvone na vrata. Ona pogleda kroz špijunku, na vratima, stana.

– Moji unuci – kriknu od radosti baba Stojanka.

Otvara rezu na vratima, otključava… Grli ih i ljubi u kosicu, kao i kad su imali osamnaest meseci. Mirko ima sada, dvanaest, a Slavko petnaest godina. I dok su oni doručkovali, a ajvar se u teglama prohladio, baba ih požuruje. Stavlja im po tri tegle u rančeve, da se vrate u Kuršumliju. Oni, opet nekim prečicama, idu do Jarinja, pa će opet uz brdo… Tako su mislili, ali ih hvata pripadnik KPS-a, u žbunju.

– Šta radite, Vas dvojica?

– Bili kod babe… Jako je bolesna! Može svakog časa da umre!

I, u tom mahu, proleteše dva helikoptera Vojske Srbije.

– Ne, mogu više da ih slušam – kaže im kosovski policajac.

Zvoni mu mobilni…

– Kolega Srbin, otac Mirka i Slavka, javlja mu tužnu vest: „Rambo, umrla ti je majka! Primi moje saučešće.“

Nije prošlo, zadugo, i Mirku zvoni telefon. Javlja se Mirkov i Slavkov otac Dušan. Inače pripadnik KPS-a.

– Mirko, Dušan, ovde.

– Kaži, ćale.

– Umrla Stoja! Joj, bre sine, ej, moja Stojanka!

Sa telefona se čuje jecaj. Potom i plač… I onda ih Šiptar, Rambo, grli, kao sinove. Dirljivo.. Čuju se samo cvrči sa polja, dok svo troje plaču, zagrljeni, nepomično, kao klupko. On će za Kosovsku Mitrovicu, južni deo, da isprati svoju majku na večni počinak. A oni će preko Jarinja, do Novog Pazara, da hvataju autobus za Rašku, do svoje majke Jelene, koja se pre deset godina razvela od njihovog oca Dušana.

Autor je pisac