Foto: wikipedia

Jedan arenocentričan prostor sa jasnom hijerarhijom pozicija. To bi bila sinhronijska shema. Na jednoj dijahronijskoj shemi, deca bi mogla odmah da zapaze ono što najviše karakteriše zatvoreno društvo – nepokretnost. Privilegovana mesta u centru, zauzeta za vakta ove ili one stranke, tvrdokorno se nasleđuju iz godinu u godinu, kao i neprivilegovana mesta na obodima. Ono u čemu je razlika između stvarnog društva i ove njegove replike gde se mogu očitovati relacije moći i mehanizmi njihove reprodukcije, jeste to što u stvarnom društvu „stan u centru moći“ košta više nego onaj na periferiji. Na sajmu se jednom stečene privilegije dodatno privileguju time što se tzv. bolja mesta naplaćuju isto kao i tzv. lošija, pa uprava sajma vrlo perfidno ovaj platni egalitarizam koristi za uvećanje neravnopravnosti i reprodukovanja neegalitarnih odnosa.

Ovo nije jedina nagrada privilegovanim – postoje i oficijelne nagrade. Naizgled su to sasvim prirodne i logične nagrade. Međutim to su nagrade u „večnim“ kategorijama gde šansu za njihovo dobijanje imaju samo oni koje sajam godinama privileguje. Nagrada za kapitalno delo, recimo, jeste nagrada koju, poput nagrade za najveću i najskuplju kuću, mogu dobiti samo veliki i najbogatiji (državni) preduzimači, odnosno izdavači. Nagrade u kojima podjednaku šansu imaju i oni sa periferije jedva da postoje, jer nedostaju alternativne i nove kategorije koji ne uzimaju kriterijum kvantifikacije za glavni, dakle kriterijum koji sajamska uprava najviše ceni prilikom deljenja mesta (apanaža) i nagrada. Ne ohrabruju se oni koji, recimo, doprinose biblio-diverzitetu, koji su smeli, inovativni, nepretenciozni, dosledni, odgovorni, profilisani, prave indekse, ekološki svesni, ili šta već. Takvi postoje i na marginama arene. Kategorije tekstova koji se u Srbiji objavljuju i broj specijalizovanih kuća i edicija je vrlo sužen. Ne postoje izdavačke kuće koje objavljuju muzičke partiture, knjige o meduzama ili mineralima, o ronjenju ili klajmbingu… Utoliko su dragoceniji oni izdavači koji objavljuju knjige o kompjuterima, medicini, sportu, feminizmu itd, ali takvi se obično ćuškaju na obode, praktično kažnjavaju za nedovoljno profitabilan izdavački program.

Beogradski sajam knjiga kritike o neravnopravnosti na štetu „malih izdavača“ zvanično i ne komentariše. Ako postoje privilegovanja onda je to, prema njima, na osnovu meritokratskih principa, koji su prema njima proverljivi. Ono što je međutim izvesno, jeste da uprava sajma ne čini ništa za mobilnost, ona perpetuira postojeće odnose moći, obeshrabruje i zatvara razvojne puteve manjim izdavačima, barem kada je je učestvovanje na sajmu u pitanju.

Otuda učestvovanje na sajmu sve više nalikuje poslu u Mekdonaldsu, na „McJob“. S tog mesta nema ni levo ni desno, ni dole ni gore. Možete lično napredovati (objavljivati više i bolje), ali ostajete na istom mestu. Može li se večno raditi u Mekdonaldsu? Mora li se otići negde gde karte nisu jednom jednom za svagda podeljene? A ako tako mesto ne postoji, može li se ono organizovati?

Autor je urednik u izdavačkoj kući Karpos